*
Južna Koreja ima četiri velike biciklističke rute, duž četiri velike reke. Najduža od njih povezuje Seul i Busan. Dugačka je 700 km, ako se ide najkraćom stazom, a uz de-tourove, koje planiram, može se voziti i 800 pa i preko 1.000 km.

Izabrala

[Буди против, само буди човек]

На 11. Европском фудбалском првенству те године, четвртфинална утакмица са Холандијом је почела изненађујуће добро. Организација игре и отпор који су наши пружали, и поред психолошке предности противника, били су чврсти. Чак, запањујуће добро, штавише саврешно, организовани. Чекало се да се види да ли ће наш тим успети да оствари неку шансу и дочекало се. Тај први, савршени период игре је крунисан врло добром акцијом у 15. минуту, када је Милошевић наместио зицер, а Мијатовић промашио. Од тог момента се игра Југославије распала, Холанђани су после само девет минута стигли до првог гола и до краја утакмице дали још пет. Сећам се коментаторових речи да је сав узрок пада игре у том једном промашају. А мени је та утакцима деловала као да је тим одлучио да ће игра или бити савршена или никаква, па је, на прву акцију која је срушила савршенство, одустао. Иако неизнађујућ, пораз је, својом драстичношћу, био срамотан.

 Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi.  Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako  se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće:

ЉУБАВНА ОСВЕТА У ШЕСТ ВЕРЗИЈА

Године 1926. до 1928, тада још непознати енглески књижевник Дејвид Херберт Лоренс, тражећи благу климу као лек за „грудобољу“, сместио се у вили у околини Фиренце са својом женом Фридом. Имао је ту несрећу (или срећу?) да Фриду затекне ин флагранти са њеним

Једна госпођа тада рече како је заборавила наочари, па се упорно распитивала за квалитет дуготрајне новогодишње шминке. Пошто она није била једина муштерија у радњи, продавачица је сматрала да јој не треба поклањати нарочиту пажњу, па је ужурбано наставила да пакује управо пристиглу робу.

Све је то зачуђено посматрао старији господин, чија је корпа била празна.

   Sećam se da je leto bilo sunčano, toplo, svečano, druželjubivo, da je imalo svoj početak i kraj, znalo se, dolaskom leta upadali smo u kratke pantalone i šorceve, bez majica, bosi, i nismo ih skidali do poslaka u školu. Temperature su bile umerene, i ne sećam se da je neko izgoreo od Sunca, svi smo bili lepo preplanuli, istrbljeni, prašnjavi i ošišani do glave. Ipak, popodne se moralo odspavati dva sata, tako da od 2 do 4 napolju nije bilo dece. Nije bilo dugotrajnih kiša, samo po koji pljusak bi pokupio prašinu i osvežio glave  za nove dečje letnje bitke, hajdučije po obližnjim njivama i voćnjacima. O letovanju nismo razmišljali. More se spominjalo, tu i tamo. Nismo imali predstavu gde se tačno more nalazi, šta se tamo radi, zašto se putuje danima i noćima da se pocrni, kao da nije svejedno to isto uraditi uz Kanal DTD ili Jegričku.

Izvinjavam unapred blogerskoj populaciji što ponavljam tekst koji sam već objavio, ali kao gost-autor. Želeo sam samo da ga pridružim svojim ostalim tekstovima.

Široki vidik Velikog toka pružao se unedogled kroz zimsku izmaglicu.
Strme obale treperele su, a crne bezlisne krošnje pretapale su se sa moćnom rekom, te se nije znalo gde prestaje voda, a gde počinje kopno. Retki krici rečnih galebova odjekivali su sablasno, a mračna vodena masa neprimetno se kretala nekud ka obzorju.