AleXandar Lambros

Dva puta godišnje, u jeku zime i u jeku leta (posebno tada) ja budem zadovoljan svojom profesijom. Ostatak vremena gunđam, uglavnom u sebi jer svako moje glasno izrečeno negodovanje naiđe na salvu nerazumevanja i rafalnu paljbu argumenata: „A šta bi ti? Da ti se ne zna radno vreme, da ne znaš šta je vikend i šta su praznici, da te svakakve budale maltretiraju i iživljavaju se i ucenjuju, da ti puca kičma i obavljaš pet poslova za platu od pola jednog?

Ok, kontam. Budem, naravno, primoran da izrazim puno razumevanje i delimično slaganje - zaista se ne bih žalio da je plata tri puta veća nego što jeste (1.200 evra ukoliko ste srećni da imate pun fond časova). Ali, na moje zaprepašćenje tek ova izjava izazove erupciju negodovanja i komentara. Šta ja, za boga miloga, umišljam? I znam li ja uopšte šta sve ljudi rade i za koje pare?

.

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

  - Bulevar srušenih snova ili Belgrade by Night - 

  Kada govorimo o muzičkoj erupciji s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih, postoje neka mesta i neka imena koja nikako ne smemo zaobići. 
Podsetimo se, tih godina... lagodno i udobno je bilo okupiti ekipu od par sličnih, i uz malo sreće i par rifova zajahati novi talas koji je plavio Evropu. 
  Solistima je sve to išlo malo teže, ili – specifičnije bar, naročito ako usled hroničnog nerazumevanja okoline, od ranog detinjstva, uz osvedočeni supertalenat, izbruse manifestno osobenjaštvo kao „odbranu od svih zala“ i praktičnu osobinu da idu glavom kroz zid....pa - negde dobiješ, a negde izgubiš. Upornost izvitoperena do destruktivne tvrdoglavosti, vanserijski dar koji ostaje nedorečen okovan imperativom kvalitativne perfekcije, pogrešni izbori i pravi izbori...
Ovo bi mogla biti priča o tome.

Edit: RFZO se konačno smilovao, Anastasija večeras putuje u Beč, pa onda u Prag u bolnicu.

Na žalost, izgleda da ni ovaj put nije išlo bez pritiska javnosti. 

 Edit:

Zvanično: Drugostepena komisija RFZO je ODOBRILA lečenje Anastasiji Trajković.  

Hvala medijima i javnosti Srbije koji su na vreme ustali i podržali borbu za život ovog deteta! 

Edit 2: [url] http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/jedva-cekam-da-zivim-normalno/44293[/url]

Danas je četvrtak. Danas u dva popodne će Drugostepena komisija RFZO odlučivati o životu i smrti devetogodišnje devojčice, Anastasije Trajković iz Vranja. Već tri dana traje pritisak javnosti na RFZO, čija Prvostepena komisija je nedavno odbila i molbu Anastasijinih roditelja i preporuku stručnjaka sa Instituta za majku i dete da se Anastasija uputi na lečenje u inostranstvo. Jedino lečenje koje može da zaustavi retki i smrtnosni tumor – hordom, od kog ovo dete boluje već dve godine.

Pritisak javnosti je jedino što Anastasiji može da spasi život, pritisak one iste javnosti koja uplaćuje novac u državni zdravstveni fond – RFZO. Bez javnosti ne bi tog fonda ni bilo. Njegova jedina svrha je da pomaže bolesnim građanima, a pre svega deci, deci koje u Srbiji i inače premalo ima, deci od koje su neka igrom sudbine bila manje srećna i prerano morala da iskuse težinu bolesti i strah od smrti.

 

Nekim čudom privučena, pronađoh jutros bilježnicu s tatinim bilješkama, započetu 18.11.1991. Dan kada su on i mama napustili Osijek i stigli u sigurnost svog prvog zagrebačkog utočišta.

 

(Tata svakodnevno piše dnevnik, najčešće redak ili dva, od svog 15. rođendana 6.aprila 1941., pa do dana današnjega.)

 

 

 

 Kada sam bio mali, nisam ni znao da imam posebne potrebe. Kako sam to otkrio? Tako što su mi drugi ljudi govorili da sam drugačiji i da je to problem. Istina. Bilo mi je veoma teško da se ponašam kao normalna osoba, pa čak i sada ja na umem da vodim pravi razgovor.

(Zbog duzine teksta, fotografije su morale da izostanu jer forma B92 bloga dozvoljava samo odredjeni broj karaktera u jednom postu. Fotografije su ovde)  

Posao: živeti na pedalama

Krećem nazad u Luang Prabang, ovog puta Rutom 13, najvažnijom i najvećom laoškom magistralom. Zahvaljujući njoj, Laos je pre nekoliko godina iz jedne od najsiromašnijih i najzaostalijih država Azije počeo da izrasta u turistički atraktivnu zemlju, što povratno utiče na ubrzani razvoj celokupne privrede. Vozeći savršeno glatkim asfaltom, razmišljam o tome koliko jedan običan put menja živote ljudi oko njega.

  .