.

Ovih dana baš nešto razmišljam kako mi je ovaj naš blog nasušni, blog b92,  postao dosadan.  Nit šta čovek  interesantno, a da ne pominjem provokativno, ima da pročita, niti da komentariše. Svaka čast, naravno, najaktivnijim VIP i prostim  blogerima, a još više upornim komentatorima, moderaciji, logistici i urednici. Ipak,  ne znam šta da kažem. Ne bih da nekoga uvredim, a moram biti iskren. Nekako mi se čini da je sve to, u poslednje vreme,  postalo dosadno. Bio  sam ubeđen da je to zbog ove blogovske  beline, a onda su mi naučnici, a ko bi drugi, otvorili oči.

Kad je Honourable Kirstie Allsopp dobila sina izjavila je da je vise ne zanima televizija, da samo zeli da sedi u kuci i doji. Zlobnici su naslovili ovu vest „Lactation, Lactation, Lactation..." Ja sam se mislila - mora da je mocno to dojenje. Zato se i zovemo sisari...A onda sam i sama dozivela isto.

Godine zivota u civilizaciji ucinile su da

Nisam planirao nikakvo putovanje za ovaj vikend. Međutim kad sam u utorak video prilog na TV-u o tome da je u subotu ceremonija proglašenja Istanbula evropskom kulturnom prestonicom za 2010. spopadoše me pundravci. Osim toga prošle godine sam primio minimalnu dozu Istanbula (sve u nekom proputovanju) te je proradila i apstinencijalna kriza.

Čim se rodimo babica nam izmeri težinu i dužinu. Dok smo bebe, isto merenje se ponavlja na svim kontrolnim pregledima kod dečjeg lekara.

Mame mere koliko, i da li smo iz obe dojke sisali podjednako.  Kasnije odmeravaju da li smo do prave crte na flašiici popili mleka, a zatim mere koliko smo spanaća i mrkvice poruckali.

Ako se razbolimo mere nam temperaturu i po više puta dnevno.

Čim malo porastemo i sami počinjemo da merimo. Dečaci mere redovno dužinu, a ponekad mere i obim one

Šta odgovoriti ljudima koji vam šalju mailove ili SMS poruke tipa: "Ako ovaj mail ne proslediš i time prekineš lanac, čeka te 150 godina nesreće! Ako ga proslediš na adrese najmanje 10 prijatelja, onda će ti se desiti nešto lepo, bićeš srećan do kraja života, dobićeš veliku svotu novca..."

Ili: "Microsoft radi istraživanje i platiće 10 centi za svaku kopiju ovog maila, koji se prosledi, a Vaše ime će biti u bubnju za izvlačenje nagradnog putovanja i odmora iz snova i... bla bla bla."

Ili: "Zdravo, ja sam otac, imam XY godina. Ja i moja supruga smo imali predivan život. Bog nas je blagoslovio s predivnom devojčicom. Naša kći se zove XZ i ima ** godina. Lekari su joj otkrili (obavezno neka opaka bolest). Jedini način da je spasimo je operacija (obično u inostranstvu i puno košta). Međutim za to mi nemamo dovoljno novca. AOL i ZDNET mreže u Italiji su pristali da nam pomognu. Način na koji će nam pomoći je sledeći: ja sam vam poslao ovu poruku, a vi je prosledite ostalima.

[Волети ближњег свог]

„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.

Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.

Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.

Nije lako životu. Ima mnogo više mesta gde on ne može da postoji nego gde može. Zapravo u čitavom svemiru procenat dobrih mesta za život se sasvim neprimetno razlikuje od nule. Preko 99% svemira odmah otpadne jer tu nema ničega što bi moglo da se organizuje u bilo šta. Svemir je uglavnom prazan prostor kojim krajnje usamljeno lutaju retke čestice atoma. (U jednom kubnom santimetru međuzvezdanog prostora nalazi se jedan do dva atoma, dok u ih u vazduhu oko nas ima