Drage moje & dragi moji,
Kažu da svaki projekat istinski počinje tek kada uđe u svoju drugu godinu.Dakle, zajedno smo tačno godinu dana – stoga nije isključeno da u ovom postu budem i pomalo patetično-nostalgičan. Al stvarno, da me neko pita (a uglavnom me ne pita) kad bih trebao da se opredeljujem, (uz kupovinu stana) Blog B92 je zaista najznačajnija stvar koja mi se dogodila u prethodnih godinu dana.
E sad, kako su godišnjice povodi za to – onda mogu da kažem kako je naš Blog (uz, recimo, Peščanik, Insajder ili ulazak LDP-a u Parlament) možda najznačajnija stvar koja se dogodila i samoj Srbiji! U situaciji kada stanje u ovoj zemlji sve više dobija dimenziju groteskno-nadrealnog ovo mesto (i vi na njemu) je, zaista, među poslednjim preostalim kopčama s realnošću.
Što se mene lično tiče, blog, prevashodno ima autoterapijsko dejstvo (u koju svrhu ga i preporučujem prijateljima). Kako sam vam i obećao u svom prvom obraćanju teme kojima sam se bavio bile su uglavnom o: ...o odgovornosti, kulturi, krivici i politici... Tako će, naravno, biti i ubuduće.
E sad, pošto mi ovo obraćanje već pomalo liči na ono 100 dana vlade, ili već tako nešto – onda evo i statistike: od prvog teksta do danas bili smo zajedno ravno 63 puta! Jedan tekst objavio sam 2 puta (pri prelasku na novi blog), imao 2 gosta – tako je ovo, praktično 61 post! (kad ovde pravite statistiku prva stvar koju morate savladati jeste ta da vam se brojke ne slažu).
Ponekad, umeo sam da ostanem bez teksta, nekad je reči bilo čak i previše, preživeli smo neke teške krize , neki ljudi zbog kojih sam, između ostalog, zavoleo ovo mesto više nisu tu, bilo je junaka kojima sam se više puta vraćao. Sve u svemu bila je to jedna burna, intenzivna, uzbudljiva, lascivna, obećavajuća, smehotresna, ponekad teška godina.
U međuvremenu, postao sam politički aktivan + počeo da pišem još jedan blog. Naravno, bićemo i nadalje zajedno. Kako su godišnjice povodi za to, prisećam se (hronološki) nekih dragih tekstova (naravno, računajući i meni omiljeni o našemu Đorđu)!
RETROSPEKTIVA:
Priča o spomenicimaPrethodnih meseci u Novom Sadu glavne teme bile su pre/imenovanje ulica i uklanjanje, odnosno postavljanje spomeničkih skulptura u javnom prostoru. Najpre je, u maniru uhodane tradicije slobodarskog Svilajnca, na dnevnom redu bila inicijativa o ukidanju ulice sa imenom dr Zorana Đinđića, (kasnije se ispostavilo da se radilo tek o probnom balonu ), da bi, nekako paralelno s navedenom, na red došle ideje o nazivanju jednog bulevara imenom Slobodana Miloševića baš kao i o postavljanju spomenika bivšem haškom optuženiku u vojvođanskoj prestonici. Takođe, ne tako davno neko se već dosetio da bi iz Zmaj Jovine ulice trebalo izmestiti spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju…
Miki iz Kupinova
Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i javnosti svega… Radomir KONSTANTINOVIĆ
No, vraćam se temi, ključno mesto, dakle, u priči o Velikom bratu svakako pripada famoznom Mikiju iz Kupinova koji ovih meseci nesporno postaje nacionalna mega–zvezda. Zvanična verzija glasi da je Miki dobrovoljno izašao iz Kuće – a zapravo je istu izneo sa sobom u, kako on kaže, slobodu. Veliki brat je sada svuda oko Mikija.
O tome ko (i kako/čime) doprinosi radikalizaciji Srbije
Radikali definitivno nisu glavni problem ovog društva, kao ni birači i pristalice naopake i mazohističke politike koju ova stranka personifikuje. Da jesu, stvar bi bila prilično beznadežna, pošto ti ljudi neće jednostavno nestati. Zato i priča ako ne pobedimo mi doći će radikali više nije dovoljna najmanje iz tri razloga:
STVARNO SE NISAM NADAO...Nedavno, u Boru pretučena je istoričarka umetnosti Jelena Miletić. U Kikindi lokalna gradska vlast nakon intervjua splitskom Feral Tribune-u poziva na linč književnika Srđana V. Tešina. U Čačku, obučeni u odežde Kju Klus Klana, huligani prete fudbaleru tamošnjeg Borca Majku Tavanjeri iz Zimbabvea zato što je crnac.
SAN O NORMALNOSTI – JEDNA SRPSKA VIZIJA Kao čovek koji je realnosti uvek išao u susret, prevaziđenim srednjevekovnim modelima i konceptima države i nacije Srbije devedesetih, dr Zoran Đinđić je suprotstavio je viziju modernog, emancipovanog, građanskog društva. U društvu laži govorio je istinu, narod sklon mitomaniji i samozavaravanjima konstantno je suočavao sa istom. Učio da se između pragmatizma i idealizma današnji svet uvek odlučuje za ovo drugo. Maničnom strahu od (bilo kakve) promene suprotstavljao je jasnu viziju i konkretne primere u kom pravcu ta promena treba da se odvija. Lestvicu je svakodnevno podizao, sa punom svešću o izgubljenom vremenu i jedinstvenoj šansi koju su srpsko društvo i država imali...
PATRIOTE IZ HIPERMARKETA Zajapureni starčići koji ovih dana svoju vitalnost stavljaju na probu čekajući i po 40 sati na otvaranje novih hiper / super / ultra / mega marketa možda su najrečitija slika postkomunističke, tranzicijske Srbije. Kad čovek vidi ti naši građani ─ sa sve slikom bakice priklještene stampedom na otvaranju hipermarketa u Novom Sadu ─ uz dozu sažaljenja prema tim nesrećnicima, ne može da ne bude ispunjen i besom, ogorčenjem pa čak i gađenjem...
Izbor između 5.oktobra i 12.marta → kratak vodič za neopredeljene...
Mali narodi sebi ne smeju da dozvole luksuz da prave velike greške i pogrešne izbore. Posebno ukoliko je reč o jednim te istim greškama koje se, pod manje-više istim izgovorima, ciklično ponavljaju.
PRIČA O GUTANJU ŽABA : u susret pregovorima o formiranju buduće reformističke vlade SrbijePrisećajući se čuvene metafore dr Zorana Đinđića o gutanju žaba, prvo što pada u oči je činjenica da njen nastavak više nije ni malo optimističan. Tek, u ovom trenutku jedino izvesno je to da će na svom produženom putovanju u normalnost Srbija, odnosno njeni građani morati da progutaju još mnogo žaba...
BRENDOVI NOVOG SADA: 8 TAMBURAŠA, 15 BATINAŠA,...
DOBRODOŠLI NAZAD U MRAK 90-ih →Nastavak posta:FANTOM IZ POZORIŠTA
Glumci Emil Kurcinak, Dragan Zorić i Zoran Andrejin noćas su brutalno pretučeni na svom (štrajkačkom) radnom mestu u novosadskom Pozorištu mladih! Pretukla ih je grupa od 15-ak nepoznatih batinaša.
Kraj urezan iznutra
U noći između 11. i 12. februara 1961. godine u blizini Ksaverske šume na periferiji Zagreba ubijen je pesnik Branko Miljković. Sama pesnikova smrt, bez obzira na to da li je došla nasilno ─ što je verovatnije ─ ili ju je pak prouzrokovao sam pesnik, do danas obavijena velom tajne, bila je sasvim logičan, i uz opasnost da budem krivo shvaćen, rekao bih i sasvim prirodan završetak Miljkovićeve pesničke i ljudske drame: onaj koji peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Njega je, kao i Majakovskog, ubio višak vlastite poetske energije, onaj revolverski pucanj iznutra. Ponekad, ne mogu se oteti utisku da je reč o samoubistvu izvedenom tuđom rukom. Shvativši poeziju kao fluidan, organski odnos prema životu i svetu, Miljković je ni u jednom trenutku nije mogao izneveriti ─ u međusobnom odmeravanju snaga pesma je ubila pesnika.
AVETI POSTKOMUNIZMA:12 teza o istinama i zabludama o (ne)mogućnostima srpske lustracije...
Neophodnost lustracije direktno je povezana s pitanjima demokratskog sazrevanja kao i moralnog p(r)očišćenja i ozdravljenja našeg društva (lat. lustratio = svečano očišćenje od grehova). A čistoća je, jelte, kao što znamo (bar) pola zdravlja...
12. mart ─ dan posle kojeg Srbija više nije ista...Hajde da ne objašnjavamo. To što razumemo sasvim je dovoljno. Da ne nasedamo na priče na koje uvek nasednemo. Da ne ulazimo u rasprave o tome da li je bio ono što njegove ubice tvrde da je bio. Da ne polemišemo sa zločincima ili onima koji ih podržavaju i opravdavaju. Dovoljno je to što znamo. I što razumemo.
Dosadna književnost Odavno već prestao sam da se pitam šta je to, koji je to trenutak i kada (zašto) se on dogodio u kojem mi se ogadila domaća književnost. Šta je od te književnosti danas ostalo i kako je moguće da, kao neko ko je mesečno čitao (i pisao o istim) i po desetak (posebno pesničkih) knjiga, evo već nekoliko godina unazad gotovo da ne osećam potrebu da budem čak i najelementarnije informisan o tzv. aktuelnim tokovima srpske literature...
VIDITE LI (IKAKVU) SLIČNOST MEĐU OVIM LJUDIMA ?!?
DA LI ĆE (I) ZA OVOG ČOVEKA BITI 
MESTA U BUDUĆOJ VLADI !?!?Ukoliko u politici nema morala, etike, pa čak ni minimalne principijelnosti, čega onda ima ─ to jest: šta preostaje ?! Velja Ilić jednostavno ne sme da bude ministar (i) u novoj vladi! U suprotnom: to će biti najteži mogući udarac normalnosti, građanskom društvu i (demokratskom) sistemu vrednosti u Srbiji ─ baš kao i prvorazredni čin povlađivanja onim najmračnijim stranama našeg nacionalnog bića koje treba da se menjaju a ne da se ohrabruju! To će biti (još jedna) istorijska pobeda homo-balkanicusa ─ njegovog primitivizma, njegove osionosti i ničim omeđene bahatosti!
Nova Srbija, kakvu ste nam obećali, morala bi da bude zasnovana na novom sistemu vrednosti. Na čemu će biti zasnovan taj novi sistem vrednosti biti ako ne na trajnoj eliminaciji ideje da se OVAKVO ponašanje isplati?!
UOČI IZRICANJA PRESUDE IZVRŠIOCIMA ATENTATA NA PREMIJERA SRBIJE dr ZORANA ĐINĐIĆA
Srbija će danas dobiti tačno onoliko istine koliko je u ovom trenutku spremna i sposobna da prihvati. Mera te “istine”, istovremeno, biće i mera, odnosno presek trenutnog stanja morala, etike i odgovornosti predmoralnog društva u kom smo imali nesreću da se rodimo. Kako mi, nažalost, tako i Zoran Đinđić.Ko je, i koja je to mera (poželjnog) patriotizma u Srbiji današnjice?! To je mera muljanja, podmetanja, spletkarenja, udbašenja, nerada, lopovluka i laži! Društvo koje je možda osporilo Slobodana Miloševića, ali ne i njegovu politiku i “vrednosni sistem” (a, sva je prilika, ni metod/e vladanja) ─ uklanjanjem Zorana Đinđića uklonilo je i poslednju prepreku za svoj povratak u predmoralno, predmoderno, i predpolitičko stanje.
ŠTA MI JE OVO U ŽIVOTU TREBALO – ili: nekad sam donekle bio normalan a sada sam bloger...
Hvala na pitanju – osećam se grozno. Izlaznu strategiju nemam. Prestao sam da spavam. Ženu dosta retko viđam. Zapustio poslove... Zarast(a)o u bradu /kliknite na fotku pored teksta/. Poznato vam je sve to... zar ne... uostalom, svo vreme smo ipak bili zajedno.
Možete li da zamislite kako bi u Srbiji prošao neko ko bi se usudio (parafraziram jednog poljskog političara) da ustvrdi kako su naša istorija i naša tradicija danas velike prepreke za ubrzanu modernizaciju zemlje?! Zaglibljena u mulj i mit, Srbija današnjice nije raščistila s prošlošću, ona ne zna šta bi sa sobom u sadašnjosti, niti sluti šta treba da očekuje od sutrašnjice. Ono što zna pravi se da ne vidi – ono što vidi ne želi da zna...
U stručnoj terminologiji ova vrsta poznata je po tome što: voli da se iživljava nad slabijima, ni za šta ne preuzima odgovornost i misli da se stvari u životu rešavaju silom. Kao i svaka društvena životinja, Homobalcanicus se najradije kreće i najbolje snalazi onda kada je u čoporu. Okružen drugim pripadnicima vlastite vrste, po pravilu On je alfa-mužjak čija teritorija i gospodstvo uvek bivaju nečim ugroženi. Okružen vlastitim klonovima, uvek je na nesigurnom terenu, zbog čega stalno traži potvrde vlastite dominacije. Homobalcanicus zna i razume se u sve: od politike, preko sporta, muzike pa sve do poslednje mode.
Jedan Čovek ─ zapis o bezazlenosti
Može li jedan 
Čovek sam da spasi svet? I šta bi bilo sa našim svetom kad takvi ljudi ne bi postojali? Miroslav Mandić jedan je od najvećih umetnika našeg vremena zato što zna za onu definiciju Mukaržovskog o tome da umetnost nije zatvorena sfera i da ne postoji jasna granica koja bi umetnost odvajala od onoga što je izvan nje. Mandić sakuplja tugu i nalazi je svuda. Ponajviše u sebi. On voli reči i prema njima ima posvećenički odnos. Obraduje se kada ozvuči i iz ćutanja izvuče neku lepu reč.
JUNAK NAŠIH DANA – RUŽAN SAN ĐORĐA VUKADINOVIĆA
Ne znam šta mislite vi – lično ne znam besmislenije zanimanje od onog politički analitičar. Naravno, kada kažem analitičar i kada kažem besmisleno – mislim, dakako na Đorđa Vukadinović – Antonića. Uprkos mom već izgrađenom stavu o gospon Đorđu i njegovom frfljanju i šuškanju - sinoć me čovek iskreno iznenadio - znate sigurno onu dosadnu emisijiu na TV AVALA gde sede Đorđe i još dvojica i nešto mudro zbore. Elem, narečeni Đorđe, uz mnošto neodoljivih opaski tipa – Britanski narkomani koji dođu na EXIT da se napiju i ispovraćaju - i tsl. novosrpskopolitičkomislenih stvari,... otvori nam Đorđe dušu poverivši nam se i da nikada nije bio ni na EXITU ni u Guči, ni na Pepersima ni na Stonsima, (pretpostavljam nije ni na Ceci),... što ga, naravno, ne sprečava da o svemu ima svoj stav...
Z.Đ-u, za uzaludnu žrtvu, jedan nostalgičan tekst
"Ovde se nikada, ama baš nikada, ništa neće promeniti!", citiram reči svoje žene, a nakon jednog od redovnih, večernjih "bistrenja" političkih tema uz Dnevnik B92. Pre par dana, na TV Vojvodine zvali me u emisiju na temu: Otići ili ostati!
E sad, zašto sve ovo pričam: simptomatično je, naravno, da je ovde ta tema još uvek na dnevnom redu... Ustvari hoću da vam pišem o tome kako sam poslednjih dana prilično nostalgičan. Sledom različitih, manje-više mučnih okolnosti, kojima, naravno, neću da vas davim (uostalom, što bi vas se pa to baš ticalo) ─ zamolio bih vas da mi pomognete u traženju odgovora na pitanja koja se, manje-više, svode na ovo:
- Jesmo li mi na mentalnoj ravni uopšte izašli iz devedesetih?!
- Jesu li devedesete izašle iz nas?!
UTISAK A NIJE NA LISTI
Kao da je bilo nekad..., ili: da li je pobedila narodna muzika
Daleko od grada u koji je verovao, Čavke umire na Tasmaniji 1997. godine. U vremenskom ramu kojim se film Geto ─ tajni život grada bavi, prvi bubnjar EKV (Katarine II), Šarla Akrobate i Limunovog drveta Ivan Vdović ─ Vd umire 1992.godine. U Beogradu 1994.godine umire Milan Mladenović (1958). Bojan Pečar (1960), basista EKV, umire u Londonu 1998.godine. U Sao Paolu, u požaru koji je zahvatio njegov studio, pokušavajući da spase master trake albuma Tanto Tempo Bebel Gilberto, novembra 1999. ugušio se Mitar Subotić Suba. Margita Stefanović Magi (1959) umire 2002. godine u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika.
Tvrdi se da nije moguć određeni tip revolucije ali, istovremeno, se shvata da postaje moguć drugi tip revolucije... (Feliks Gatari) Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas i na koji način isti mogu i(li) moraju danas da se brane?! Da li pseudopatriotizmom kilavog premijera Leg(ij)aliste, psihologijom polusveta koji još uspeva da nalazi opravdanja za ponašanje ordinarne seljačine kakav je ministar-kapitalac Veljo Ilić, ili pak mediokritetskom neodređenošću politike Demokratske stranke ─ apsolutno besvesne ordinarne činjenice po kojoj smisao političke odgovornosti jeste upravo u tome što ona nikome ne dopušta uzmak!
E P I L O G :
