Z.Đ-u, za uzaludnu žrtvu, jedan nostalgičan tekst
"Ovde se nikada, ama baš nikada, ništa neće promeniti!", citiram reči svoje žene, a nakon jednog od redovnih, večernjih "bistrenja" političkih tema uz Dnevnik B92. Pre par dana, na TV Vojvodine zvali me u emisiju na temu: Otići ili ostati!
E sad, zašto sve ovo pričam: simptomatično je, naravno, da je ovde ta tema još uvek na dnevnom redu... Ustvari hoću da vam pišem o tome kako sam poslednjih dana prilično nostalgičan. Sledom različitih, manje-više mučnih okolnosti, kojima, naravno, neću da vas davim (uostalom, što bi vas se pa to baš ticalo) ─ zamolio bih vas da mi pomognete u traženju odgovora na pitanja koja se, manje-više, svode na ovo:
- Jesmo li mi na mentalnoj ravni uopšte izašli iz devedesetih?!
- Jesu li devedesete izašle iz nas?!
Iako se svodi na isto: 3. Ne vraćamo li se možda ponovo u taj mrak iz kog smo se jedva nekako iščupali?! I
zmeđu ostalog, citiraću i krajnje dobronamerno pitanje dragog mi prijatelja: Pa dobro čoveče a što si ti baš toliko navalio na tog Velju Ilića?! Pa zar ne vidiš da je cela Srbija upravo taj Velja?
Ovde, na blogu, jedan od komentatora koje, inače, podvodim pod odrednicu beznadežan slučaj ─ krajnje znatiželjno, upitao je: A ko će (posle Velja, Đorđa i Božidara) biti sledeća meta mog verbalnog linča?!
─ Pa biću ja sam !
(ako se još kogod prepozna vodiću ga pod kolateralnu štetu).
Kroz glavu zatim prolaze: 9. mart, vojska, 1. jun, Vidovdanski sabor(i), inflacija, ratovi, studiranje, protestne šetnje, mirovi, neke lepe ljubavi, zimski protesti 1996/97, razočarenja, prvi demokratski gradonačelnik, ona i on, zatim izdaje, ono činilo se beznadežno očuvanje plamena i građanske šetnje 
na relaciji: Vukov spomenik – Trg slobode, prva knjiga, bombardovanje, licemerje rečenice: Dragi građani, čestitam nam mir!, onda opet protesti, Gotov je!, san o dosadnoj zemlji,zatim lik čoveka koji uvek sme da nas pogleda u oči, opskurne "patriote", onda leđa onog koji odlazi u Hag, prvi posao, prvi demokratski premijer, podstanarstva, gazdarice, šalteri, molbe, velike (nerealne) nade, Suzana, lepa putovanja, Politika sa vizijom, bez spremnosti na kompromis oko suštinskih pitanja, onda 12. mart, tuga, bol, očaj, zatim Sablja, opet nada, prva monografija, montirani proces, otkaz, onda beznađe, nagrada za najboljeg kustosa u zemlji, privatizacije, pregovori, kredit za stan, strančarenja, ljudi-karijere koji žive pored nas, neka draga lica kojima zbilja želim samo dobro, onda opet razočarenja, izdaje, omiljeni Blog, neprincipijelne koalicije, koncesije,...
"Ovde se nikada, ama baš nikada, ništa neće promeniti!", vraćam se na rečenicu sa početka teksta...
Prošle nedelje odbijen sam za nemačku vizu ─ pod zastrašujućim obrazloženjem: Upisan u centralni registar (lica kojima je zabranjen ulazak u EU).
Tražim objašnjenje:
─ Izvin'te, (mi Lale to tako) a zašto!?
Gospođa Nj.K.V. (u prevodu:šalterska službenica):
─ Vi najbolje znate zašto!
─ Ali da znam zašto bih vas pitao!?
─ U Nemačkoj ste napravili neki ( i to težak, prim.n.m.) prestup!
─ Ali, ja nikada nisam bio u Nemačkoj.
─ Onda u EU!
─ Ali nemoguće, to je neka greška!
─ Žalite se centralnom registru u Keln!
Kasnije, iz drugih izvora, saznao da to, otprilike, znači ovo:
- Dok to sve ne raščivijate savetujem vam da ne putujete nigde jer je vaše ime (tačnije, očito ime nekoga ko se zove isto kao ja) na spiskovima koje verovatno imaju na graničnim prelazima!
Ne, ovo nije drama Biljane Srbljanović nego moj (takozvani) život.
U Tajvanskoj kanasti Gorana Markovića, sećate se valjda, lika arhitekte Saše kojeg tako maestralno glumi Boris Komnenić, koji, u trenutku kada shvata da su ga izradili tj. da je ispao majmun, ponavlja legendarnu rečenicu, parafraziram:
─ Epa sad ću da vam jebem mater. Idem ja lepo da se ubijem! Videćete vi ko sam ja!
(ako neko zna, molio bih za pravilan citat ali smisao je tu)
Povodom svega ovde napisanog, može i ovako:
─ A, pa jebaću vam mater, idem ja lepo da napišem blog!
Drage moje i dragi moji,
nismo li svi mi ovde pomalo u poziciji upravo tog arhitekte Saše!?
Ili onog beznadežnog slučaja,svejedno!
Uzgred, šta bismo kad bi nam neko, ne daj bože, ukinuo i ovu autoterapiju?!
Epa vala neka si im reko!
Dopisujte, ako možete, ja se brzo vraćam:
Odo samo tetki da dam lek...
