Sistem

Pisem ovaj blog pomalo neplanski. Nisam planirao da stavljam nista ovih dana, ali jedna vest od sinoc me je prakticno naterala da se latim plajvaza.

Naime, pretpostavljam da vecina ljudi zna, juce je moj voljeni Partizan, kosarkaski klub, igrao prvu utakmicu cetvrtfinala Evrolige u Tel Avivu protiv Makabija. Ko ne zna, Makabi je jedan od klubova sa najvecim budzetom, kako se to popularno kaze, domaci teren im je prilicno "vruc", sto znaci, ne gube utakmice tamo lako, i jedan je od favorita svake godine maltene za osvajanje trofeja najboljeg kosarkaskog tima Evrope. E sad, sta je juce bilo, Partizan gubi sa 21 poen razlike, vec je prezaljen, ali onda maestralnim potezima trenera Vujosevica menja nacin odbrane, stil igre, taktiku i nadoknadjuje zaostatak i gotovo rutinski pobedjuje.

Dosta se ovih meseci, sad vec i godina, pise o fenomenu KK Partizan. Svake godine rasprodamo ceo tim, svake godine krpimo kraj sa krajem, svake godine postizemo sve bolje rezultate u takmicenju sa mnogo bogatijim, mocnijim, uticajnijim, jednostavno jacim protivnicima. Nebitno je u ovom trenutku da li ce Partizan da prodje Makabi i plasira se na "fajnal for". Bitno je malo se zamisliti nad ovom pojavom. Kako je moguce da se to desava u Srbiji, zemlji gde se najblaze receno ne zna ko pije ko placa, a bolje receno, ne zna se nikad (javno i otvoreno) ko vuce konce, i ko je gospodar zivota i smrti tih 7-8 miliona gradjana.

Nije ovo samo navijacko razmisljanje. Meni neopisivo gode i prijaju svi ovi uspesi, ali ipak je nelogicno da klub, koji cak nije ni miljenik drzave, publike, javnosti, toliko moze da gura, da se razvija, da postize uspehe. Podmecu mu prepreke na svakom koraku, morao je da menja halu (o izgradnji svoje sopstvene nema ni govora), da se potuca po ligama (hocemo jadransku, necemo jadransku), da trenira u hladnoci, da mu prete, i sve ostalo sto ide u rok sluzbe zivota u Srbiji, ali KK Partizan ne samo da opstaje, nego i napreduje, svakoga dana, u svakom pogledu, sve vise i vise. Znaci ipak, nesto tu ima.

Ja licno cak nisam pristalica teorije da je sve iskljucivo zbog toga sto je gospodin Dusko Vujosevic kosarkaski genije. On to jeste, ali je po meni znacajnije sto je on mozda i najbolji primer kako treba raditi i pristupati svom poslu. On je klasican putokaz kako se moze, treba, i mora uciti na svojim greskama. Ko se ne seca, pre 20 godina igrali su nekoliko serija finala plejofa bivse SFRJ lige Jugoplastika i Partizan. Splicani su glatko, ubedljivo pobedjivali, i vrlo jasno se videlo tada (barem po meni) kako je trenerski uticaj bio presudan na ishod duela dve igracki manje-vise izjednacene ekipe. Vujosevic je izgubio te bitke, ali nije i rat. Pravilno je, pretpostavljam, uocio ono u cemu je gresio, suocio se sa svojim nedostacima i time ih prevazisao i sada mirno ubire plodove svog razvitka.

Ali nije stvar samo u tome. Pretpostavljam da tu logiku, koju japanci u industriji i biznisu nazivaju "kaizen" (iliti kontinualno i stalno usavrsavanje) primenjuje na svoje igrace, da od njih zahteva da misle o tome sta rade, da uocavaju svoje greske, koje onda lako ispravljaju. Lako je popraviti ono cega si svestan da ne valja. Naravno, samo ako hoces. Jedino tako se moze objasniti da ove sezone igraci koji su u svojim prethodnim klubovima bili u najboljem slucaju prosecni (Maric, Roberts...), ove godine pod Duletovom palicom briljiraju. Ne daju oni 200% svojih mogucnosti, samo im je omoguceno da daju sto blize 100% svojih sposobnosti.

I u tome lezi poenta. Nije nikakva mudrost poboljsati samog sebe u bilo cemu. Neophodan je voljni faktor, ali jos vise je neophodno sici sa "naj, naj, naj" pedestala, jer niko nije savrsen, i svako moze da bude bolji. Kad i u ostalim sportovima i u zivotu shvatimo, da nismo mi "evropski brazilci", da nismo nista "prirodno talentovaniji" od bilo koje druge nacije ili grupe ljudi, da nismo nikakav "lider u regionu", "na strateski najvaznijem polozaju u Evropi", itd, vec da samo rad, upornost i svesnost sopstvenih trenutnih mogucnosti i spremnost na prevazilazenje istih, definitivno donose rezultate na duzi rok, moze da se govori o tome da ce u Srbiji sutra biti bolje.

Na kraju, bitan je sistem, nisu bitni pojedinci. KK Partizan je mozda najbolji srpski primer toga. Da, neko ce reci, ali ako ode Dule, sve ce propasti, znaci Dule je bitan. Ali ja mislim da ako bilo ko drugi (uz pretpostavku da je strucan, naravno), nastavi da radi na isti nacin, nece se sve srusiti kao kula od karata. Zalivajte travnjak 300 godina, pa cete imati englesku travu. Sve je u sustini stvar proseka. Kao sto sam vec rekao, ova pobeda ne garantuje prolaz na F4 u Parizu, ali je Partizan definitivno visestruko podigao svoju prosek lestvicu. Trenutni bljesci i pojedine laste ne cine prolece, ali KK Partizan (i mi svi koji pevamo zajedno sa njim) definitivno uziva u suncevim zracima svog mukotrpnog i konstantnog rada. Trebao bi da bude pravilo a ne izuzetak, ali to na zalost jos uvek u Srbiji nije dozvoljeno...