Naša katastrofalna privatizacija

Naš glavni finansijski problem je slaba privreda. Glavni krivac je država i poslovni ambijent koji je stvorila. Od poreskog sistema koji ubija zapošljavanje, preko socijalističkih propisa i ogromne birokratije koja ih sprovodi, do korupcije i potpune pravne nesigurnosti. Za promenu poslovnog ambijenta nisu potrebne milijarde evra. Činjenica da je privatizacija katastrofalno sprovedena je samo drugo lice iste medalje.

U privatizaciju smo ušli potpuno nespremni, pre nego što smo rešili neka pitanja koja su preduslovi za uspešnu privatizaciju. Izdvojiću pet po meni najvažnijih pitanja:

1. Prvi je pitanje restitucije., odnosno vlasništva nad imovinom, posebno zemljištem. Da ne prodajemo tuđe budzašto, pa da posle moramo da plaćamo restituciju.
2. Drugi je pitanje pravnog statusa zemljišta. Da ne baratamo sa nedefinisanim pravom korišćenja građevinskog zemljišta i kroz njega poklonimo zemljište za DŽ.
3. Treći je pitanje korporativnog upravljanja dok traje postupak privatizacije: upravnih odbora, nadzornih odbora i direktora. Da ne nastupi haos dok prodajemo.
4. Četvrti je pitanje popisa imovine, njene ispravne procene i izrada ispravnih finansijskih izveštaja koji zaista verno prikazuju stvarno stanje. Da znamo šta prodajemo i koliko to vredi.
5. Peti je pitanje dugova, blokade usled potpune nelikvidnosti i nedostatka obrtnih sredstava. Da ne propadaom i nešto radimo dok prodajemo, jer prodaja može da potraje.

Ukratko, prvo je trebalo doneti zakon o restituciji i zakon o zemljištu, postaviti novi menadžment i dati im zadatak da popišu i procene imovinu, popišu obaveze i sudske sporove, i dovedu knjigovodstvene izveštaje u red. Rok od 3 meseca. Ljude postaviti konkursom. I upravne odbore i direktore. I sve podatke objaviti. Transparentno.

Lako je sada biti pametan kažete? Ljudi su bili i tada pametni. Samo pametne niko nije slušao. Došli su neki mladi, još pametniji, dodu[e bez iskustva, ali sa svojim super idejama o ekstra brzoj privatizaciji. A tržište će onda sve rešiti. Da li baš? Rezultate vidimo. Preko preče, naokolo bliže.

Inače brza rešenja, dvorečenična analiza, samonadziranje i nepotrebnost merenja rezultata, su specijalitet našeg društva. Naša vera u kratice i trikove, čarobne štapiće, besplatan ručak i slične koncepte je zapanjujuća.

Umesto da se pozabavimo prvo sa suštinom i preduslovima za uspeh, mi smo prvo doneli katastrofalan Zakon o privatizaciji koji je stvorio pravni okvir za ovo što danas imamo. Stvorio je zakonsko pokriće za divlji kapitalizam. Taj zakon ima 4 načela:
1. stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost
2. obezbeđenje javnosti
3. fleksibilnost
4. formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima

O prva dva načela neću govoriti. Rezultati govore sami za sebe. Od ova četiri načela, jedino je treće načelo u potpunosti sprovedeno. Jer po tom zakonu, sve može i ništa ne može. Vrlo je fleksibilan.

Zoran Đinđić je bio jako svestan problema finansijskih izveštaja. Tražio je pomoć u rešavanju ovog pitanja. Pomoć je dala neke predloge. Međutim predloge je sprečio njegov kabinet. Oni su očigledno smatrali da tu i nema nekog problema. Upravo suprotno.

Činjenica je da u Srbiji u to vreme niko nije imao kapital. Jedino su strani investitori imali kapital. Kako pravi strani investitori stavljaju veliku važnost na uređen pravni sistem, te su iz tog razloga zaobilazili Srbiju u velikom luku, ispostavilo se kasnije, da je veliki broj "stranih" investitora u stvari pranje novca. I to našeg novca 90-tih. Naravno zakon nije definisao obavezu provere porekla novca. Tek kasnije, kada je već bilo kasno. Važno je bilo samo da neko dođe sa vrećom novca, i sve je A ok.

Zakon o privatizaciji govori o proceni vrednosti imovine u jednom jednom članu, članu 24. A ovaj član kaže da će vlada doneti uredbu. A ta uredba kaže da se kapital procenjuje metodom korigovane knjigovodstvene vrednosti. Zakon ne propisuje reviziju finansijskih izveštaja, popis imovine, procenu imovine, ništa od toga. On samo kaže da uzmete vrednost imovine privrednog društva, onako kako piše u knjigama za koje svi znaju da nemaju veze sa životom, od te vrednosti oduzmete knjigovodstenu vrednost dugovanja iz tih istih netačnih knjiga, dobijete knjigovodstvenu vrednost, koju dalje dodatno diskontujete do 50%, i tako dobijete početnu vrednost za aukcije.

Primedbe da najvažnija imovine, zemljište, ima knjigovodstvenu vrednost nula, te da su i objekti amortizovani te da i oni imaju knjigovodstvenu vrednost približno nula, te da je i oprema amortizovana ... nisu dali smesti premlade kreatore ove strategije. Jer i ako je cena značajno potcenjena, biće aukcija na kojoj će se postići prava vrednost, kaže zelena logika.

Think again. Ima jedna stvar oko tržišta koja se izgleda stalno zaboravlja kod nas. Likvidnost, otvorenost i dubina. Ukratko efikasnost tržišta. Npr. A horse, a horse, kingdom for a horse, odnosno "tržišna situacija" u kojoj je konj vredniji od kraljevstva ili.koliko je vredna 1 kg zlata u Sahari, ili u nekom Afričkom selu? Ako nemate dovoljno platežno sposobnih kupaca, nemate ni tržište. A platežno sposobne smo oterali nepostojanjem poslovnog ambijenta. Ostali su ovi naši "strani".

Tako se naša privatizacija svela na rasprodaju gradskog građevinskog zemljišta i nekretnina po bagatelnim cenama. Često je šteta i dvostruka, jer nam ostaje i da platimo restituciju. Ni jedno malo privredno društvo nije privatizovano zbog operativnog biznisa. Privatizovano je zbog imovine. Zemljišta i nekretnina na atraktivnim lokacijama. Operativni biznis i zaposleni su samo predstavljali smetnju.

Da tim privatizatorima zemljišta ne bi život zagorčali posle privatizacije, ugradili smo i rupu u Zakon o porezu na imovinu, u koji smo, opet slučajno, stavili da pravna lica plaćaju porez na imovinu od 0,4% na knjigovodstvenu vrednost imovine. Koja je 0. Time smo im i ostavili mogućnost da drže vredno zemljište praktično za DŽ, stvore monopol nad zemljištem, podignu njegovu cenu i praktično zaustave razvoj gradova. Pogledajte samo primer Ikea. On je tipičan za bilo koga ko želi nešto da radi koda nas.

Kako i pored bagatelnih cena i dalje nije bilo dovoljno kupaca za sve, privatizacija se otegla. Celu deceniju. Da smo brzo i poklonili za DŽ, i to bi bilo bolje od ovoga.

Zakon takođe uopšte ne reguliše obaveze kupaca što se tiče investicija, niti reguliše kako bi te investicije trebale da budu izvedene. To je ostavljeno privatizacionim ugovorima. Pa imamo kao pravilo tehniku kojom je bezvredna oprema i/ili druga imovina procenjivana na ogromne vrednosti i onda unošena kao kapital, i time zadovoljavani uslovi iz ugovora o privatizaciji. Nikome nije palo na pamet da kaže: novčana investicija.

Zakon takođe uopšte ne reguliše postupak nadzora. Pa je i to ostavljeno da bude rešeno ugovorom.

A ni niska cena nam nije bila dovoljna, pa smo omogućili kupovinu na 6 rata. Bez kamate. Za fizička lica. I time smo omogućili legalno ugrađivanje i pranje novca. Fizička lica  su za pravna lica kupovali, a onda prebacivali pred poslednju ratu,kupoprodajni ugovor na pravno lice. I to je zakon predvideo. Mogućnost prenosa pred poslednju ratu.

I tako dalje. Zakon je istinski katastrofalan. Rezultate vidimo.

I bilo bi dobro da je tu kraj. Na žalost nije.Ovaj koncept keeps on giving  Privatizatori su odmah nakon kupovine i nakon proteka rokova predviđenih privatizacionim ugovorima (ovde govorim o onim pametnim, ne onima kojima se žurilo pa nisu ni taj period mogli da sačekaju) izvršili procenu imovine i našli da je ona vredna od 50 do 100x više od cene koju su platili. A nije. Vredna je oko 10x iznosa koji su platili. Te su te nekretnine ponudili kao obezbeđenje za astronomske kredite koje su uzimali od banaka. Pa su tim parama dalje ulazili u nove privatizacije i investicije, uglavnom u vredne nekretnine. I tu su se zaigrali, i oni i banke. Stigla je kriza. Ušli smo u situaciju problematičnih kredita i nedovoljnog obezbeđenja. Za privredu nije bilo kredita. Sav novac povlače ili država svojom nekontrolisanom javnom potrošnjom.ili naši privatizatori. A banke trošak loše investicije prenose na klijente preko country risk-a.

I danas, dvanaest godina posle, još uvek imamo ogroman problem sa finansijskim izveštajima. Ogromna većina nije u skladu sa međunarodnim knjigovodstvenim standardima. I to kao da nikome ne smeta. I danas imamo problem sa restitucijom. I danas imamo problem sa vlasništvom nad zemljištem. I danas imamo problem sa porezom na imovinu za pravna lica. I danas imamo problem sa neprivatizovanim društvenim preduzećima, posebno sa preduzećima u restrukturiranju. I danas nam ne pada na pamet da promenimo pristup.

Umesto da za sva privredna društva, posebno javna preduzeća, tražimo popis imovine i dugova, usklađivanje finansijskih izveštaja i računovodstva sa standardima, transparentnost, izbor nadzornih odbora i direktora na konkursu, mi bi neke kratice. Mi bi reindustrijalizaciju. Mi bi da država i njeni provereni partijski kadrovi i dalje privređuju sa našim parama, bez ikakave odgovornosti. Mi bi da grad Beograd razvija robnu marku i maloprodaju PKB-a. Mi bi izgleda socijalizam u formi državnog kapitalizma.

Veliku grešku smo napravili time što smo bankama omogućili da ne budu dostupni građanima Srbije preko berze.
Veliku grešku smo napravili time što smo cementarama omogućili da ne budu dostupni građanima Srbije preko berze.
I tako dalje za sva privredna društva koja su kupljena radi pristupa našem tržištu. Npr. kada smo hemijsku industriju prodali, strateški investitori nisu nastavili razvoj biznisa i širenje na lokalnom tržištu. Praktično su ukinuli naše istraživanje i razvoj, doneli svoje proizvode i prodaju ih jeftinije pod našom robnom markom. Iste proizvode. Bez ikakve ideje da se biznis širi, da izvoze. Jer što da izvoze u Bugarsku, kad tamo već imaju jedno drugo preduzeće sa istim tim proizvodom, samo pod drugim imenom.

Veliku grešku ćemo napraviti ako od javnih preduzeća ne napravimo akcionarska društva i ne pustimo ih na berzu.

Moja generacija je propustila istorijsku šansu za novi početak i za privredni preporod. Takvu šansu dobija malo generacija. Umesto preporoda i društvenog interesa, preovladao je moralni i svaki drugi kolaps društva i urušavanje svih vrednosti. Kao da je politička elita, moja generacija, nakon bede 90-tih, sve ovo shvatila kao jedinstvenu situaciju da se namiri i obezbedi, potpuno podivljala i izgubila svaki kompas. I mene je sramota zbog toga.

https://www.facebook.com/SasaRadulovich

https://twitter.com/#!/SasaRadulovich 

.