Kako su ignoranti i pigmeji ubili gorostasa

Prenosim tekst iz "Danasa" o Stanislavu Vinaveru, bez dozvole autora. Njemu se izvinjavam i zahvaljujem, a čitaočevoj pažnji sugerišem ovaj doprinos osvetljavanju Vinaverove ličnosti uz, što je još važnije, par informacija o skorašnjem izlasku njegovih sabranih dela.

Čudesni Srbin za koga Srbe nije briga

(Autor: Momčilo Đorgović)

U junsko toplo veče, u bašti hotela Mažestik, dok se po ostalim kafićima na TV-ekranima pratilo evropsko fudbalsko prvenstvo, sa Gojkom Tešićem, koji krajičkom oka hvata napete situacije oko golova, razvezao sam razgovor o jedinstvenom intelektualcu, piscu, pesniku, prevodiocu. Iznenađen je mojom radoznalošću, nije je očekivao. Svikao se na ovdašnju ravnodušnost prema Stanislavu Vinaveru.

- Takvog nema, niti će ga ikada više biti u srpskoj kulturi - pričvršćuje Tešić. - Najfascinantnija književna činjenica moderne srpske književnosti...

Stanislav Vinaver je prerano nestao iz svog života, u punoj stvaralačkoj snazi. Vrlo brzo je i njegovo delo iščezlo iz našeg života. Gojko Tešić danas iz mraka ovdašnje tuposti vraća ogromno, savremeno delo Vinavera.

- Biće to moj testamentarni projekat... Najveća stvar koju sam uradio u životu - saopštava mi Tešić tonom fatalističkog posvećenika.

Balkansko rmbanje

Godinama sam tu i tamo po antikvarnicama nailazio tek na po koji Vinaverov rukopis. U knjižarama ga gotovo i nije bilo, niti u časopisima, u novinama ga niko nije pominjao.

Godinama nisam imao s kim ni da razgovaram o njemu i njegovom delu. Slučajno sam bio naleteo na njegov podsticajan tekst Za modernizaciju našeg govora, gramatika i nadgramatika, ali nije bilo intelektualca s kojim bi se moglo raspravljati na tu temu, nije ih interesovala, ostao je nepročitan. A u njemu Vinaver je još pre šezdeset godina razmatrao u kojoj meri beogradski govor (tonski akcenat) osposobljava jezik za brže, modernije mišljenje, za razliku od onog iz zapadnih krajeva Balkana sporog, patrijahalnog sa kojim, kako je govorio, r m b a m o, sa kojim se lepo peva, ali i konzervativno misli.

Devedesetih godina, prilikom sloma Titove Jugoslavije i raznih intervencija velikih sila na Balkan, od diplomatskih do vojnih, jedna knjiga je svim zapadnim političarima izgrađivala pojmove i predstave o tom iznenada podivljalom Balkanu. Bila je to knjiga Crno jagnje i sivi soko Rebeke Vest. Koautor je praktično bio Stanislav Vinaver (u knjizi Konstantin), koji je gospođu Vest proveo kroz Balkan, dao joj sve informacije iz svog enciklopedijskog znanja, a i radio na finaliziranju knjige čiji je, pred Drugi svetski rat, naslov bio "Gone with the Balkans". Ni tada se, međutim, u našoj javnosti nije pojavila zapitanost ko je taj Vinaver koji je tako iscrpno preko Rebeke Vest naše savremenike na Zapadu upoznao s nama. Ostali smo ravnodušni čak i kada je 2004. knjiga prevedena i izdata u Beogradu.

Kritika izbezumljene romantike

Grafički atelje Dereta je 2005. publikovao Vinaverovu studiju Zanosi i prkosi Laze Kostića, remek-delo srpske književnosti i publicistike, nema bolje analize i prikaza naše duhovnosti i kulture i sijamske povezanosti sa Evropom, reklo bi se rentgenski snimak srpskog genetskog koda. A tek u kakvim je spektakularnim internacionalnim dimenzijama otkrio Lazu Kostića! Prošla je nezapaženo kao i prilikom prvog objavljivanja 1963, a objavljena je tek sedam godina posle autorove smrti, jer su za života odbili da ga štampaju. Ta Vinaverova knjiga je za današnju tranzicijom raspamećenu Srbiju preko potrebna, aktuelna, otrežnjujuća. Da je masovno čitana kada je i napisana, verovatno bismo kulturno zreliji dočekali rastakanja i krizu devedesetih. Bili bi obazriviji prema primitivnom nacionalizmu, a debilnoj politici mnogi intelektualci ne bi tako žarko činodejstvovali. Knjiga o Lazi Kostiću jeste ubitačna kritika izbezumljene nacionalne romantike i tupavog populizma, koji još uvek ovde uzimaju svoj danak, a i dalje se prodaju kao „demokratija“.

Zanemarljivo malo se zna o Vinaverovom uzbudljivom životu. Prošao je sve srpske golgote do polovine dvadesetog veka. Jedan od hiljadu i trista kaplara sa majkom je preko Albanije stigao na Krf, oca su mu Austrijanci osudili na smrt. Studirao je po evropskim prestonicama matematiku, fiziku, muziku, sociologiju. Putovao s kraja na kraj Evrope, bio u Rusiji u vreme Oktobarske revolucije. Gestapo ga odvodi u nemačke logore, a majku Ružu likvidira u beogradskim gasnim komorama. Svo vreme piše, piše i diše - bezbroj eseja, putopisa, pesama, priča, kritika, reportaža za novine.

Vinaver je znao i govorio sedam jezika, bio je kosmopolita, što je u srpskoj provincijalnoj kulturi greh. Bio je enciklopedijski obrazovan, duhovni gorostas, što je takođe ovde greh. I što je najgore radio je mnogo i uradio mnogo. Prevodi, studije, tekstovi (Hemingvej, Gogolj, Gete, Bergson, Rembo, Keno, Nerval, Valeri, Rable, Stern, Kipling, Kerol, Prust, T.S. Eliot), poznavalac filma, atomske fizike, matematike, pozorišta, slikarstva, jedan od najvećih stručnjaka za muziku kod nas (klasika, Orf, opere, Stravinski, Šenberg, džez, Geršvin), balkanski etnolog i antropolog. Trebalo bi pročitati njegove eseje o Veneciji i Beču pisanih još 1924 i uporediti ih sa mucavim analfabetskim putopisima naših savremenika folirantskog obrazovanja na temu Venecije.

Pogrešan izbor nacije

Poreklom poljski Jevrejin, odlučio je da bude Srbin. Pogrešio je. Jevreji ga ne bi prepustili zaboravu. Čudesni Srbin, Srbin do koske i duše. Nijedan Srbin sa ne znam kakvim nabudženim rodoslovom nije tako srpski jezik proveo kroz modernu evropsku kulturu i nauku, kao što je i Engleskinju Rebeku Vest kroz naše krajeve pa je postala stručnjak za balkanske narode. Posle drugog svetskog rata u opustošenoj zemlji on svojim eruptivnim radom uzdiže kulturu i duhovnost prevodima Tristama Šendija, Dobrog vojnika Švejka, Gargantue i Pantagruela, Hiljadu i jedne noći, Veliko zaveštanje Fransoa Vijona... Povezuje socijalističku državu sa građanskom civilizacijom. Ali, u tim njegovim prevodima, recimo Rablea, može se učiti srpski jezik, može se ući u svo njegovo bogatstvo i nijanse. Danas njegov prevod Rablea treba čitati upravo zato - da se uči srpski, koji je ozbiljno narušen populizmom i nepismenošću političara, novinara i estrade, kao i bukvalnim prevodima sa engleskog.

Ali, on je iritirao. Iritirao je tesnogrude profesore i bahate mlade ignorante, raspojasane kulturtregere, histerične agitpropovce, usplahirene etablirane književnike, urednike i novinare na sve spremne, licemerne malograđane, karijerističke džimrije... Uvek je bio spreman bez obzira na cenu da se žestoko spori sa dogmaticima i ideolozima. Zapisao je: „Nema početnika koji ne smatra da može da me u svako doba i u svakom listu ili listiću najbanalnije napadne. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju... Meni se ne daje ni prilike ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za ludog i pustog. Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni. Kada ja govorim u Udruženju književnika napadne me njih dvadeset, ja ih sve poklopim, a moj odgovor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je Vinaver govorio zabavno.“ Njegova erudicija bila je crvena marama za neznalice pa su ga čak nazivali „kolaboracionistom“, njega - logoraša čiju je majku Gestapo likvidirao! Kakva blesava mržnja!

Repetiranje destrukcije

I tako su ignoranti i pigmeji ubili ovog gorostasa. Nije mogao više, prepuklo mu je srce. Ostaje nam samo da razmišljamo koliko bi beogradska kultura bila bogatija da je imala sluha za Vinavera. Makar da su ga poštovali! Ali ne, destrukcija i zavist su pružale čaršijsko-orgijastičko zadovoljstvo. Beograd je pokazao svu svoju čaršijsku zlobu i skorojevićsku bahatost. Nije to bilo tako davno, pa nije čudno što se i repetira do današnjeg dana. Odnos prema Vinaveru je pokazatelj srpske kulturne laži. Ima onih koji patetično govore o našem velikom srednjem veku, o našoj kulturi i spomenicima na Kosovu koju nam uništavaju neprijatelji, ali kriju Vinavera, tu duhovnu katedralu, u ćutanju dave najevropskijeg Srbina i kidaju onaj duhovni niz koji bi se mogao uspostaviti između Laze Kostića, Vinavera i Radomira Konstantinovića. Za njih je to subverzivan niz koji bi mejnstrim kulturnog i političkog života odvojio od smrtonosne epike zombiranih nacionalista. Dugo se kod nas gajila i gaji snishodljivost prema prostom. U komunizmu se klečalo pred „radnikom“ i kultura se saobražavala njegovim shvatanjima. Danas se kleči pred „narodom“ i kulture sve manje ima. Od „naroda“, od Srbije, pravi se i etalon demokratije, tako da su demokrate postale i najveći promoteri populizma. Gotovo do radikalskog usijanja (odstranili su samo granice Velike Srbije). Demokratija, međutim, nije prost puk, već institucije, zakon, red, niti je kultura ono što voli puk banalno, već poštovanje visokih vrednosti i značajnih dela. Zato je u Beogradu Vinaver loše prošao, jer nije bio prost, hteo je mnogo, hteo je da evropsku civilizaciju dovede u Beograd, a nije bio ni koruptibilan da bi se podprcavao sa raspištoljenim burazerskim ništiteljima.

Uskoro sabrana dela

Vinaver je u Beogradu radio, pisao, objavljivao od 1909 do 1955, spojio je devetnaesti i dvadeseti vek. Njegovo delo ne samo da je moderno, zabavno, edukativno - ono pokazuje dimenzije autentičnog intelektualca - sve ispod toga je foliraža, amaterizam, duhovna nepismenost, antidemokratija. Ili kako bi Vinaver rekao - r m b a nj e. Baš ovakvo kakvo smo rmbali poslednjih trideset godina.

Gojko Tešić je zatečen mojim interesovanjem, već četrdeset godina njegov pokušaj da spremi i izda sabrana dela Vinareva ovde nailazi na odbijanje. Upravo se vratio iz Zagreba, iz potrage za tekstovima objavljenim u časopisima po bibliotekama koji su u bombardovanoj beogradskoj biblioteci nestali.

- Pokušavam od sedamdesetih godina prošlog veka da objavim Vinaverova dela. Prvo sam ponudio Milošu Stamboliću i Nolitu. Nikada mi nije odgovorio zašto nije pristao. Zatim sam osamdesetih ponudio Milanu Komneniću koji je bio urednik Prosvete. Odgovorio mi je da „mi imamo mnogo veće pisce od Vinavera koji su zaslužili objavljivanje pre nego on“. Pitao sam - koji su to veći od njega. Odgovorio mi je: „Miodrag Bulatović“. Jedine dve izdavačke kuće koje su imale volju bile su Vuk Karadžić i Narodna knjiga, ali same nisu mogle...

Šta je tebe privuklo da se tako uporno toliko godina baviš Vinaverom i to uprkos tome što su ga i kad su ga svi odbacili, pitam Tešića?

- Moram reći da je san o objavljivanju Vinaverovih dela višedecenijski. Još kao gimnazijalac u Užicu pročitao sam Vinaverovu „Nadgramatiku“ u blistavom izboru Radomira Konstantinovića koji je najzaslužniji za njegovu rehabilitaciju, povratak u kontekst moderne srpske književnosti i pod magijom vinaverovskog jezičkog pijanstva i dan danas sam. Na studijama književnosti na pravi način sam počeo sanjati san o priređivanju Vinaverovih dela i o toj ideji stalno sam razgovarao s Konstantinovićem za koga mogu reći da je načudesniji baštinik baš vinaverovske tradicije u srpskom eseju. Sanjati jedan san skoro četiri decenije s uverenjem da ga nikad neću ostvariti jeste nešto što me ispunjavalo neopisivom setom koja se mešala s tugom. Znao sam da mi je to naprosto zavetni, testamentarni zadatak. I usred leta prošle godine dogodilo se nešto što i dan-danas ne mogu da verujem. Gospodin Slobodan Gavrilović mi jednostavno, sasvim nenadano saopštava da imam neodložni zadatak da priredim Vinaverova dela što pre, kako znam i umem. Sve se to dešava 26. jula prošle godine, iako smo na dnevnom redu Vinavera imali često. U tom trenutku stekli su se uslovi - pronađen je suizdavač - Zavod za udžbenike Srbije, traga se, još uvek, za trećim, iz Vinaverovog Šapca..

Objavljivanje sabranih dela Stanislava Vinavera je kapitalni posao za srpsku kulturu i izdavački poduhvat decenije, prilika za novu politiku. Kada njegova dela ugledaju svetlo dana razgovori sa Evropskom unijom mogu da počnu. Vinaver je studirao matematiku kod Poenkarea, a sociologiju kod Dirkema, zanimljivo je da su njegovo publikovanje upravo pokrenuli sociolog mr Slobodan Gavrilović i matematičar dr Miloljub Albijanić, vodeći ljudi Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike Srbije. Pažnja! Sociolog i matematičar! Dobar šamar za tzv poslenike u kulturi, književnike, kritičare, akademike... Svakako da ovaj posao od nacionalnog značaja ne bi bio tako uspešan bez vrednog i bespoštednog učestvovanja urednice Milke Zjačić Avramović, dizajnera Gorana Ratkovića, tehničkog urednika Miodraga Panjića i lektora dr Aleksandra Gordića.