Saga o jednoj kučki – Biljana Srbljanović

Вучицу хватају у челичне замке

Разапете од видика до видика

Скидају јој с њушке златну образину

И чупају тајну траву

Између бедара

Хушкају на њу везану

Псе трагаче и бушиветре

Да је обешчасте

Секу је на комаде

И остављају

Клештима лешинаркама

Вучица одсеченим језиком захвата

Живу воду из чељусти облака

И себе поново саставља

Васко Попа

Након објављеног патетичног писма интелектуалке-новинарке (коју интелект није спречио да јавно изнесе своју интиму – кога је то уопште и занимало?), а испровоцирано твитом Биљане Србљановић, СрБадија је кренула у још једну хајку усмерену против драмске списатељице. Привремено залеђени лавеж као да је одједном раскрављен, и започела је још једна свеопшта хајка разноразних хајкача са полним удом на рамену. Да не препричавам гомилу увреда које су након писма – већини људи непознате новинарке – од стране душебрижника упућене на адресу Биљане Србљановић – о тога како би јој маму мамину, до разноразних сексуалних фантазија које би баш са Биљаном материјализовали, само да им је она ту негде при руци (у истину, неке фантазије могу да реализују и без Биљане, само са десницом руком, што су Биљани преко Твитера и објаснили).

Дакле, исти они мушкарци који су се забринули за увређену новинарку коју је муж насилник злостављао, без пардона су онанисали на Биљани, и буквално и у пренесеном значењу. И то се, наравно, подразумева – јер са кучком, каква је Биљана, и не може човек другачије, мора јој се скратити језик, или, ако не може да се скрати, онда бар да се функционално оспособи за блудње радње богоугодника којима то не раде жене или девојке, али би радо да им Биљана својим језиком испуни нечастиве жеље. Радо би у ту паклену Биљану утерали свог ђаваола. Да се присетимо повода који је инспирисао многе да утерају ђавола свога: новинарка која је самохрана мајка, која једва крпи крај са крајем, која је жртва породичног насиља, и којој је, такође, неки манијак развалио усну. Али, кога се то тиче? Очигледно никог.

Јасно је, кад год нађеш згодан повод ти Биљану попљуј. И, да – ни Биљана се на Твитеру није бавила самохраном мајком, нити жртвом породичног насиља, већ је прокоментарисала изглед новинарке која ради на телевизији са националном фреквенцијом, и која по свему судећи није изгледала пристојно за једну презентерку вести. Наравно, дотична новинарка је лепо искористила Биљанин твит, знајући да је реч о добитној комбинацији која ће је учинити познатом, написавши срцепарајуће писмо у којем је оптужила Биљану да не разуме суштину медија, да је безосећајна и неумесна (то је, наравно, све упаковано у ружичасту перверзију, да се власи не досете), скренувши пажњу да је Биљана безбрижна, лака и нежна а како она, из дана у дан, крвари у крви до колена. Онако успут, сасвим случајно, новинарка реча да је интелектуалка – шта год то значило.

Па, госпођо новинарко, и Александар Вучић ради дан-ноћ, не спава, не једе, прошао је кроз развод, женидбу, први је потпреседник Владе, континуирано се усавршава, путује, па опет изгледа пристојно. Зар не? Е, сад што нека СрБчад не знају шта је то иронија и сарказам, и што све схватају буквално и здраво за готово, није крива Биљана (не може она да држи лекције на Твитеру које је требало савладати још у средњој школи, поготову сад када јој је мама у болници, како наводи поуздани извор који је желео да остане анониман).

Биљана, у ствари, и јесте једна кучка, штавише школски пример кучке – еманциповане, отпуштене са ланца, која не жели да се повинује псећим и паланачким захтевима, која не дозвољава да је вежу, која лаје на све стране. Видите, она никада не би ћутала да јој послодавац два месеца не исплати плату коју је поштено зарадила. А новинарка ћути – јер она није кучка, већ интелектуалка која пристаје на понижавајући однос и услове које диктира њен послодавац.

Пошто је Биљана кучка, онда је најлакше да се оплете по кучки. Гладна и духовно бедна Српчад наједном заборављају на сопствене бриге и крећу да жвалаве о животу Србљановићке и њеном делу. Зло и наопако би било да је неко од њих потражио њене драме, па да о њима расправља. Без обзира што нису читали њена писанија, јер што би, постоје у Србији и паметнија посла од читања, свака залудна „баба Смиљана“ зна да је реч о антисрпски настројеној ауторки која пљује по Србадији, као што је пљунула и по новинарки-интелектуалки, и тиме прикупља награде по Европи, јер то је, из перспективе паланачког духа, једини  могући начин да успеш у „тој Јевропи“ која мрзи све што почиње на срБ..., а воли само СрБљановићку.

Шта заправо мучи „баба Смиљане“? Мучи их чињеница да се у драмама и твитовима Биљане Србљановић могу огледати, иако их нису читали, али су тако чуле (а, „баба Смиљане“ увек чују оно што им одговара). Ко је она да пише о нама, дошла из белог света? Е, па зато што је дошла из белог света у наш тамни вилајет и има права да пише о нама. Пише о болести једног друшта, не болести и поруге ради, већ исцељења ради. Али, кога исцелити када „баба Смиљане“ верују само у врачаре и разне матине-пророке који не нуде спасење већ лажну утеху и исцељење? Не знају „баба Смиљане" ни да ли су пошле ни да ли су дошле, а камоли где ће и куд ће. У испразности својих живота крећу да анализирају Биљану, да се позивају на морал, етику и естетику, да посматрају Србљановићку уздуж и попреко, јер не могу даље од свог носа да пребаце. Да ли Србљановићка ,,пије дрогу“ или ,,не пије“ – то је кључно питање, намерно испровоцирано и потцртано како би се обезвредила и обесмислила реч и дело Биљане Србљановић. Денуцирањем се дискредитују питања која поставља Биљана, а која указују на суштинске аномалије у нашем друштву. Бодлер, Рембо, Верлен, Леонардо, Мондиљани..., велики уметниц, али и ексцентрици – кучке, чудаци на свој начин, задужили су човечанство својом уметношћу. Разне тадашње европске „баба Смиљане“ бавиле су се њиховим животима – бавиле су се кометама, јер су за њихово ускогрудо мишење сви они били комете, које су једва могле да сагледају, а камоли да коментаришу.
Да ли се данас прича о „баба Смиљанама“ или о поменутим уметницима?

Нажалост, европски дух преболео је своје „баба Смиљане“, ми пошто каснимо у свему, тек треба да их преболимо. Али, наше бабе су некако жилаве, ми их одржавамо у животу, негујемо, чувамо, заливамо, смилујемо се кад је најмање потребно. Оне су наш бренд.

„Баба Смиљана“ за понети!

П. С.

Пуца Србљановићки штикла шта мисле неке „баба Смиљане“ о њој, али што је много, много је. Општа национална хистерија, о којој сам већ писао на блогу Србљановићка није гадура она је писац,демотивише сваког слободноумног човека, јер је неминовано да ако мислиш својом главом, ако ствараш и радиш без калупа и унапред утврђених и наметнутих образаца можеш да прођеш као Биљана – стигматизован и уваљан у кал, а можеш бити и линчован, само ако се укаже згодна прилика. Застрашујућа је порука коју разноразне ,,баба Смиљане“ и момци васпитавани на улици шаљу континуираним нападом на угледну списатељицу и професора Универзитета. Једноставно, не поседују сви људи снагу, истрајност и храброст, и често се повлаче пред насртајима медиокритета. Не може Биљана да се бори и осваја туђе слободе, а слобода се мора освајати, јер нам је нико неће дати. И, да, ово није блог о Биљани, ово је блог о нама самима, о нашим страховима, нашој неслободи, о потреби да спинујемо и конструишемо, да се прилагођавамо, чинимо уступке и компромисе ради лажне солидарности и сопствене немоћи. 

 Душан Благојевић