Uputstvo novinarima sa Zapada o tome kako da pišu o Balkanu -- gošća Bloga B92, Lily Lynch, glavna urednica magazina Balkanist: 

Photo credit: thepeaksofthebalkans.com 

Počnite sa nekim dramatičnim, nejasno opasnim prizorom. Na primer, tamo gde “okomite litice strmoglavo hitaju direktno u more”, gde zjape “vampirske čeljusti krečnjačkih vrhova”, ili gde je “lepota nadahnuta opasnošću”. Čak i u ovoj eri evro-atlanskih integracija, opisi Balkana bi još uvek trebalo da zadrže utisak teške slutnje, ili još bolje, zla. Planine regiona su “proklete”. Predeo izgleda kao da je “njegovu površinu bog izrovao sopstvenim noktima”. Njegova topografija izgleda kao “đavolja rabota”. Ili:

“Biblijska dolina suvih kostiju, možete zamisliti, leži negde između Knina i Obrovca”.

Obavezno postavite sebe, novinara sa Zapada, u sam centar priče.

.

Za mene postoji samo jedan Erik (Eric)!

U Istoriji je bivalo zanimljivih Erika, npr Erik Crveni (950 - 1003.), Viking, moreplovac, istraživač. Osnovao je prvu koloniju na Grenlandu. Pa njegov sin Lajf Erikson, za koga se smatra da je bio prvi Evropljanin koji je kročio na tlo Amerike, na Njufaundlend. Pa Erik ovaj, pa Erik onaj....samo mi nemojte pominjati Kleptona, molim vas! Volite ga vi koliko hoćete ili ma koliko ga vi voleli, ja ne!

Jedan jedini Erik je Eric Burdon!

Novopečeni muž koji se vraća kući sa posla i zatiče ženu u suzama, dok na stolu, umesto očekivanog ručka, izmedju tanjira stoji slika sa venčanja i zlatni muški džepni sat, mora da se zapita šta je Bogu zgrešio pa da zasluži takav doček, ali je Bane imao čistu savest i nije mu palo ni na kraj pameti da bi on mogao da bude uzrok tog plača. Zagrlio je zaštitnički svoju ženu i nežno je poljubio u kosu, kao kad se teši rastuženo dete, seo pored nje i ćutao dok su joj se jecaji polako gubili u njegovim grudima. Malo posle, jedva nadjačavajući kucanje dragocenog sata, Rada je počela da priča.

Teme o kojima uglavnom pišem, i fikciju i stvarnost, jesu odnos moći i bespomoćnosti i njihov beskrajni, ponavljajući konflikt. John Berger, taj sjajni pisac, jednom je napisao: "Nikada više niti jedna priča neće biti ispričana kao da je jedina." Nikad više ne može postojati samo jedna priča. Postoje samo različita motrišta. Tako da kad ja pričam priču, ne pričam je kao ideolog koji jednu apsolutističku ideologiju ušančuje naspram druge, nego kao pripovjedač koji želi s drugim podijeliti svoje viđenje. Mada može izgledati drugačije,  ja doista ne pišem o nacijama i povijestima; pišem o moći. O paranoji i okrutnosti moći. O fizici moći. Uvjerena sam da nakupljanje ogromne, neograničene moći jedne države ili zemlje, korporacije ili institucije - ili čak pojedinca, supružnika, prijatelja, najbližeg rođaka - bez obzira na ideologiju, rezultira ekscesima kao što su ovi na koje ću se ovdje osvrnuti.

Arundati Roj, u govoru "Come September" (prevod Venita Popović, integralni tekst prevoda raspoloživ ovde).

Dva su teksta, danas, potakla zanimljivo i važno pitanje: kako je to ispalo da je Aušvic nacistički, Jasenovac ustaški, a Srebrenica srpski zločin?

Zato prenosim oba, Dežulovićev iz sarajevskog Oslobođenja i Ćirjakovićev iz Politike.

Pročitajte, zanimljivi su.

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

26. avgusta 1789 godine doneta je u Francuskoj Deklaracija o pravima čoveka i građanina, a 159 godina kasnije 10.12.1948 doneta je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.

Još 27 godina kasnije donet je 1975 u Helsinkiju akt sa čuvenom "trećom korpom" o ljudskim pravima

 Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima  

                                                              otvarajući to zlatno pakovanje

i poslala mi majka hrpu kafetina i jos koječega,
da joj sin bude
dobro

Tik, tak, tik, tak...

Osobama, ličnostima, personama, bile one deca ili odrasli ljudi, koji nose ili nosahu cvikere/naočare, okolina je oduvek surovo nadevala nadimke tipa: Ćoravi, ćora, ćoksim, slepac, cvikeraš, okac, duplooki i kakve već ne. Nisam imao takvih problema a i zaboleo bi me.

Nosim cvikere od svoje trideset sedme, osme godine. Prvi su bili Lenonke, čeličnožičani, donela mi žena iz Italije. Nosio sam ih dok se nisu sasvim rastočili. Da, koristio sam ih samo za rad. Nosio sam ih na vrpcama sopstvene izrade, manistre u svim duginim bojama nanizane na 0.20 pecaroški najlon. Onda su vremenom oči počele da plusuju pa sam morao da imam jedne za rad a druge za 'odanje po vilajetu.

Na osnovu svega što znam, što sam mogao da vidim i što sa svojih blizu pedeset mogu da procenim - jako, podvlačim, jako su, suštinski, pogrešni vreme, mesto i država u kojem je recimo Igor Mirović viđen za ministra - kao da je čovek pošten i valjan, a istovremeno neki Saša Dragin ili Goran Kostić pazarili mesece u pritvoru, baš kao da su najgrđi kriminalci, ubice i silovatelji dečaka izvan crkvenog dvorišta.

Nakon 4 godine odsustva i putesestvija po Aziji put me je ovog leta odveo u Hrvatsku, u kojoj nisam bio bas od te 2009.godine. Nisam ni sanjao da kamen, maslina i miris rogaca mogu da nedostaju, ali eto i to mi se desilo, a da nisam ni bio svestan dok se nisam susreo sa svim tim.

Nije mi smetalo sto sam isao autobusom umesto kolima, ni sto se nije moglo spavati tokom puta zbog reli voznje vozaca nam milog, ni to sto idem na svega deset dana, nista nije moglo umiriti pozitivno uzbudjenje zbog povratka na mesto odrastanja.