Tvrđava Alamut

 

U davna vremena, u velikom arapskom carstvu, živješe tri  druga.  Upoznali su se kao studenti na islamskom učilištu  u Nišapuru, a zbližili u burnim noćnim lumpovanjima, koja su, eto, do današnjih dana ostala zaštitni znak studentskog života širom svijeta.   

There is probably something wrong with my phone.

As soon as the announcement came last month that foreigners were wanted in the new flip-flopped Serbian government, I was on alert. Surely the call would come from Aleksandar Vučić asking me to take over a few portfolios. Not too many, enough to keep me occupied a couple days a week.

But the call never came. I should get my phone serviced.

… sa ove razdaljine …

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Probudio sam se kasno iako više nisam bio živ. Sa ove razdaljine, i kada sam bio, ne sećam se da sam ikada rano bio budan, pre nekako pod budnim nadzorom.

 

Ove nedelje

se nastavlja se (i završava, nadajmo se) US Open, 

počinje Evropsko Prvenstvo u košarci u Sloveniji, 

a nastavljaju se i kvalifikacije za SP u fudbalu...

Srpska država je u problemu. To je neko opšte mesto oko kog se svi slažu. Nabrajanje tih problema je već prilično dosadan posao jer je svima muka da iznova slušaju o niskim prosečnim primanjima, nedovoljnim penzijama koje u zbiru sapliću državni budžet, sve većem državnom dugu, zdravstvu koje svi koji rade plaćaju a bolesni prose novac da bi se izlečili, obrazovanju koje ne stvara obrazovane, u kome rade nezadovoljni a svoju decu mu prepuštaju preplašeni i zabrinuti...

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

Uz čestitke i želje za dobru kondiciju i jake živce, novoizabranim ministrima finansija i privrede predlažem da početak svog mandata obeleže jednim gestom, potezom, činom... koji će svakako ući u istoriju moderne Srbije.

Neko će reći da bi taj potez bio demagoški, izraz jeftine propagande ili možda nedovoljno delotvoran po pitanju štednje, odnosno kresanja rashodne strane budžeta Republike Srbije. Ali, u svakom slučaju bio bi to istorijski postupak sa dalekosežnim posledicama po mentalitet vlasti i svih onih koji se grabe za nju.

Podjednako se osećam kao Srbin i kao Hrvat. Srbin po nacionalnoj pripadnosti - po majci i po ocu, a Hrvat jer su mi svi preci iz Like i Dalmacije. Zato Hrvatsku osećam i volim kao svoju drugu domovinu. Kao i većina Vojvođana, pišem ćirilicom i latinicom i uvažavam sve različitosti koje ujedno smatram i najvećim bogatstvom naše pokrajine. Ipak, posmatrajući proteklih nekoliko meseci agonalnu situaciju oko pokušaja da se uvede ćirilično pismo u zvaničnu upotrebu u Vukovaru, postavljam sebi pitanje, da li bih isto osećao da živim u tom gradu?

Dragi moji susjedi, oprostiću vam skidanje tabli sa ćiriličnim natpisima, ali to što ste tukli policajke oprostiti vam ne mogu.

 

Objekti prosvetnih igara su konačno krenuli u škole. Roditeljima je svanulo, a su kuće ostale u tišini. Nema glasnijeg zvuka od onog koji se ne čuje, i kojim odzvanjaju prostori koje su do maločas naseljavala deca. Naročito raspuštena, ona koja preko leta zaborave da škole postoje kao takve, da će ikada opet otvorene biti, verujući da je leto ona debela roze žvaka koja može da se rastegne duže od dužine ruke i onda kao tanka, lepljiva vlas namotava na prste do beskraja.

                                                    Rekoh i spasih svoju dušu (Dixi et salvavi animam meam)

Preturajući po policama jedne starinarnice naiđem na knjigu Raspikuće, od Valentina Petroviča  Katajeva,  izdanje iz 1930. godine.

Prvo što mi pada na pamet jeste da me Katajev ne zanima mnogo, mada, s druge strane, nisam ravnodušan prema starim knjigama  (naročito onima iz perioda 1900/1920). Ipak, urođena radoznalost me tera da knjigu uzmem u ruke i pogledam je malo bolje. Primećujem da je dobro očuvana, čista i suva; i da lepo miriše - baš onako staroknjiški! A onda, neočekivano, vidim da je predgovor napisao - Miloš Crnjanski! ‘Oh là là!' zapevuši neki razdragani glasić u meni, u stilu pesmice štrumpfetkaste Britni Pirs (Britney Pears). To je ohrabrujuće, kažem sebi: ako je veliki Crnjanski bio izvoleo napisati predgovor, knjiga u pitanju bi morala biti  interesantna!

 

Odavno ga nismo "uvrtali" na ovu stranu. A i sve mi se nešto čini da naša svakodnevnica poprima tako  izopičeno obličje da  ova rublika gubi svaki dalji smisao ... Weird as it is,  SHIT is the only remaining thing.

 trideset godina od smrti klausa nomija obeležava se u petak
u domu omladine beograda filmom the nomi song.
ulaz je besplatan