Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.

Da je Stiv Džobs nekim srećnim slučajem danas živ, i da je gledao ovaj film o sebi samom, verujem da bi prvo dao otkaze svima koji su ga realizovali, sa izuzetkom govornika u filmu jer oni ne snose odgovornost zašto je film urađen više kao prosečna dosadna reportaža a ne kao dobar dokumentarni film o čoveku koji je, malo je reći, imao uzbudljiv život i veliki uticaj na tuđe živote. Te je svojim, dakle takvim životom i radom, stimulisao stotine hiljada ljudi da krenu sličnim putem ili da, bar, kupe neki od njegovih proizvoda. Ovo drugo, nakon što je raširio svoju industriju van kompjutera, znači na sve druge oblike komunikacije: Iphone, Ipad, Itunes… praktično je nemoguće i zaobići. Tako da se korisnici opredeljuju da kupe sve.

Finale II svetskog rata u Novom Pazaru nedvosmisleno ukazuje na činjenicu ko je bio antifašista, a ko kvisling. Ko se borio protiv nacista, a ko je sa njima sarađivao.

Sve je tu jasno, kao na kraju romana ili pozorišne predstave, kada svi u publici i na sceni znaju ko je pozitivan junak, a ko negativan akter.

Partizanske divizije prodiru krajem 1944. dublje u Sandžak i pobeđuju pripadnike muslimanske milicije u svim većim gradovima: Novom Pazaru, Sjenici, Tutinu, Prijepolju, Bijelom Polju i Priboju.

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

               ,, Mravi su čudna stvorenja, možda čak i vilenjaci...'' ( ,,Akinosukeov san'' - Lafkadio Kern, zbirka ,,Strašne priče'' )

Po merilima SPC Nikola Pašić nije bio pravi Srbin nego prevrtljivac jer se potpisivao latinicom.

Ovih dana vrućina izgleda utiče i na podgrevanje strasti, podizanje raspoloženja i razna ushićenja. Ono što se na ovim prostorima posebno eksploatiše su versko i nacionalno, pogotovo ako su krize i socijalni problemi takvi ta se teško mogu rešiti pa je onda lakše malo skrenuti pažnju naroda. Tu uvek dolaze do izražaja veliki borci za nacionalnu i versku stvar. Oni vrlo gromoglasno govore o narodu-naciji, a kad pogledaš skoro da su ravnodušni prema bedi i propadanju ljudi koji čine taj narod. Isto tako, oni koji se najglasnije bore za svoju veru, sami ne žive po onome kako narodu pričaju.

Tradicionalni sabori na verske praznike su prilika da crkveni velikodostojnici, pošto pročitaju molitve pisane pismom i jezikom kojim njeni vernici i narod ne govore niti razumeju, prigodnom besedom kažu narodu ko je Srbin i srpskoga roda,a ko nije.

 Naletih jutros na stranicama B92 sport-a na vijest da Dvajt Hauard, trenutno najbolji centar NBA cirkusa, prelazi iz Orlando Medžika u LA Lejkerse. Ha, vidi vraga, rekoh sebi, pa to je  potpuno u skladu sa mojim poodavnim zapažanjem kako su se ti Lejkersi oduvijek svojski trudili (i istrudili) da pod svoje okrilje dovedu najbolje centre koje je košarka iznjedrila.

Današnji tekst o svešteniku Peranoviću je najbolji primer grozne prakse relativizacije zločina, kojima je naš medijski prostor itekako sklon. Matrica je poznata nekako mi glupo da pišem o njoj, kao da nije očigledno.  Spin majstori ništa ne prepuštaju slučaju. Dakle ukoliko je krivac za zločin - patriota, ukoliko je "branio srpstvo" u ovom slučaju sveštenik SPC, i na kraju ukoliko je žrtva neko druge nacionalnosti ili pripadnik nepopularne marginalne grupe odjednom inače normalni mediji kreću da zamagljuju stvar, do mere kada zločin postaje nebitan a sve efemerne stvari oko njega ulaze u fokus.

Mislio sam da sam svaku mogucu nelogicnost doziveo dok sam obitavao u juznijim krajevima Azije. Ali avaj! Nelogicnostima nikad kraja, sve to da se raduje raja.

Sto sam duze na istocnoj strani pregoleme najvece zemlje ove nam planete, sve vise pocinjem da verujem da zivotinje koje srecem oko sebe imaju veci prag logicnog rezonovanja zivota nego ljudi sa kojima saradjujem, vidjam po danu, ili prozoborim po koju rec.

Jutros rano me probudio mjauk mace ispod prozora. Bar sam tako mislio da je napustena ispred prodavnice dva sprata ispod mene na trotoaru. Ali tek nakon odlaska do

Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, jakne okićene raznoraznim bedževima, ličio sam na pokretnu hipirokerskupank jelku. Dijapazon je bio veoma širok. Od omiljenih mi rok i pank grupa, Mikovog jezika, Džimi Hendriksa, Če Gevare do bedževa sopstvene mi izrade sa izrekama i porukama tipa: Et si omnes ego non. Omiljeni su mi bili i bedževi (kolekcija) mog drugara advertajzera iz Ljubljane sa natpisom Fenix i prikazanom stilizovanom mačkom sa četiri oka.

Nakon događaja u Crnoj Reci 2009. godine i tragičnog epiloga jedne nasilničke i neadekvatne metodologije rada sa zavisnicima u "Sretenju" sasvim je jasno da alternativni centri moraju da imaju neku vrstu kontrole rada, kako stručnog pristupa tako i finansijskog. Sada je sasvim očigledno da su u slučaju takozvanog rehabilitacionog centra "Sretenje" omanuli i država i Crkva. Ipak, izjava direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu Jasne Daragan - Saveljić da alteranitvni centri "nemaju ni naučno utemeljenje"  jeste neutemeljena, pre svega i sa naučno - empirijskog stanovišta.

U Trutoviji ( zemlji ni nalik našoj ), gde radilice svakodnevno ostaju bez posla, a trutovi osim što dele nova radna mesta familiji i prijateljima,još se dele na trutove u vlasti i trutove u opoziciji,ovih dana su u tamošnjim novinama osvanule sledeće vesti ...

- Formiranje parlamentarne većine je pokazalo da je pojedinim trutovima još jednom upala kašika u med, a povodom sve teže ekonomske situacije oglasila se i matica...koja računa na pomoć dijaspore ...

Eh, da... Evo dozivesmo i to da nam se olimpijada odrzava u komsiluku i da mozemo iz prve ruke, a nekoliko puta i iz nulte (direktno sa borilista) da iskusimo tu najvecu, najmasovniju i najznacajniju sportsku manifestaciju koja se odrzava na ovoj napacenoj planeti...

Doziveti olimpijadu u susedstvu i biti na neki nacin i deo nje je stvarno fantastican osecaj. Lako je biti cinican i sarkastican i pljuvati da je sve to samo 'hleba i igara' ili iskljucivo uzurpacija velikih kompanija i jos vecih mocnika. Ali kad na potezu od sto metara vidite pripadnike sto nacija koji su dosli da bodre svoje sportiste, ali i da se druze, upoznaju, osete tu atmosferu, vide na svakom koraku pet spojenih krugova, stvarno stalno nasmejana i srdacna lica hiljade volontera, i jedno iskreno dobro raspolozenje koje se oseca u vazduhu, ljudima ostaje samo jos da im se oci konstantno vlaze...

U svakom mejlu koji bi razmenili sevale bi nemacke glumice filmova za odrasle. Mikrob ne bi zaboravio da me podseti kako izgleda Barbara, a ''upoznao'' me je i sa njenom drugaricom.Kako mi jednom napisa u mejlu kada dogovarasmo put za Zrenjanin -

Zdravo Radovane junace!
Cekaj, ako sam dobro shvatio, i ta sa fotografija bi isla sa nama?
Treba nam kombi. Komotno je, moze da se mrda i svasta radi. U tom slucaju, ja bih poveo Barbaru i njenu drugaricu, dve ostarele nemacke fetish kurve. Pa cemo usput da ih pitamo zasto je Genser prvi priznao Hrvatsku i Sloveniju...

Vidi, ovako stoje stvati. 17.11. je moja slava Djurdjica. Moji to vrlo ambiciozno spremaju, traje tri dana. Obecao sam mojim prilicno onemocalim roditeljima da cu im pomoci oko slave. Oni su jos u selu i dolaze u ponedeljak i tada cu znati da li cu im biti potreban tog 19. 11. pa cu ti javiti.
Voleo bih da idem.
Pozdrav
tvoj brat
Mikrob

Naš ekonomski sistem je jedna čudna mešavina partijsko-državnog kapitalizma prožetog socijalnom politikom i na monopolima zasnovanog privatnog sektora. Problem sa svim čudnim sistemima je da su neuspešni. Neuspešni da građanima omoguće pristojan život.