С врха гомиле кутија с разним старим новинама пала је једна.

Хајде баш да видим шта је унутра...

Био је и један НИН, од 8. априла 1984.

Letnji dan, Jonsko more, rano popodne. Tandrčak je zaspala, leži u hladu, spava snom na kojem joj prosto zavidite. Dečija, nevina posla... Jedinstvena i ja smo je smestili u najdeblji mogući hlad, opušteno - užurbano se spremamo da iskoristimo vreme dok i pundravci spavaju zajedno sa Tandrčkom, da pročitamo koji redak. „Books and summertime go together." Ne znam zašto ne i ostala godišnja doba, ali lepo zvuči kada se leti kaže. Čitanje ne prolazi bez pauzi za milovanja usnule kćeri nežnim pogledima i razmena osmeha kada se roditeljski pogledi susretnu. Uživam u lenjosti tela i budnosti duha. Iz taverne zadužene za našu plažu diskretno dopire 

Juče i danas kroz mediji su opet dali malo prostora DS, predstavljajući je kroz stavove koje su izneli potpredsednica Jelena Trivan, Dragan Đilas ali i Goran Ješić .Očito je da su stavovi Đilasa i Ješića bliski ali i suprotni onome što iznosi gospođa Trivan.

Iako me kao običnog člana i glasača niko ne pita, niti je kada pitao za mišljenje, na ovom mestu kažem da potpuno podržavam stav Đilasa, ne smatrajući pri tome da se stranka obavezno mora cepati, ali da se mora očistiti i pročistiti sa ili bez pričešće, mora.

Nakon svega što je prošla i kako je radila, DS je očito u veoma bremenitom stanju, to članstvo zna, oseća i vidi, samo mu niko još ne kaže da li će se poroditi, kada i koliko ili će smoći snage da abortira, pročisti se i očisti.

Ima ljudi, i ja sam jedan od njih, koji loše pamte. Oni se dele dalje i da bih zaobišao čisti ego-centrični inženjering ja mogu jednu takvu podgrupu da zovem "ti ljudi".

Ti ljudi, i slični, izgledaju normalno na prvi pogled, i drugi, naravno, i pamte dovoljno na neki svoj način, inače uopšte nebi izgledali normalno (ne bi, whatever, ko ikad, bilo kad, uspe da ukrsti pismenost i loše pamćenje zaslužuje odmor na smaragdnoj obali) - pamte slike odlično, na primer, obrasce, i na neartikulisani način ih vezuju za osećanja.

 

Sećanja su osećanja i lepe slike.

Politička modernost se (kod nas, kao i kod drugih), često manifestuje besmislenim prekrajanjima jezika i kovanjem novih fraza, te smo od skora bogatiji za "procesuiranje", "kontroverzne biznismene" (čitaj - mafijaše i njihove saradnike) , a odnedavno imamo i "autonomiste". Pošto sam ja žena u ozbiljnim godinama, volim da stvari zovem pravim imenom. Dakle, reč je o autonomašima (pojam "autonomaš" oduvek, a posebno tokom poslednje 24 godine, u Vojvodini označava ljude koji se zalažu za veći stepen autonomije Vojvodine i meni je sasvim dovoljan).

U vezi sa (sa raznih strana podgrejanom) "autonomaškom jeseni", nekoliko stvari se ne sme prevideti:

Noćas u pola 2 doći će nam naši olimpjici. Mnogi se spremaju da pozdrave ne samo Milicu, Ivanu i vaterpoliste (Andreja je stigao još pre nedelju dana(, nego i druge koji se vraćaju iz Londona. Sutra uveče je tradicionalni doček ispred Skupštine grada Beograda.

Vreme je da se svedu računi.

Najbolja stvar koja mi se desila na ovom blogu su preporuke. Pri tome, naravno, ne mislim na lajkovanje mi postova i komentara, već na ono što na ovim stranicama jedni drugima ispreporučujemo za čitanje, slušanje, gledanje.
Tu sam profitirao samo tako.

Kralj alkohol

Sve priče o Rusima i vodki su tačne. Kad piju, piju svi: i muško i žensko, i staro i mlado. Ne smeta im ni četrdeset stepeni u hladu da dan započnu, ili preseku, vodkom.
Viđala sam pijance koji su toliko dozirani da padaju nakon dva gutljaja piva. Ne jednom, videla sam kako usred dana, na paklenoj vrućini, pijanci bauljaju ulicama i samo se negde strovale; a niko i ne pomišlja da im pomogne. Prisustvovala sam nekim scenama koje kao da su preslikane iz opisa naturalista, poput one kada se skoro obeznanjeni seljak, valjajući se na kočijaševom sedištu, zadnjim snagama upinje da bičem “ubije Boga” u nesrećnom konju koji istrajno vuče zapregu.

Svrbela me tastatura da napisem nesto na ovu laku i nadasve romanticnu temu. Nije odavno bila obradjivana u nasoj 'javnosti', narocito sad kad su bili ovi izbori i kako je Nole poceo da se spotice u GranSlamovima, pa rekoh sam sebi, daj malo da priustim vernom auditorijumu razbibrigu i skandinavku u ovo tesko, ali uvek trenutno, post-olimpijsko vreme...

Eh da, Kosovo, tj. Kosovo i Metohija, bivsa socijalisticka autonomna pokrajina, a danas sta? Drzava? Okupirana teritorija? Oslobodjena teritorija? Oteto? Preoteto? Od koga? Kome? Za koga? Zbog cega?

Naravno, Kosovo (Metohija se

Izvori buke su se gasili jedan za drugim.

U Beogradu, preko puta Cvetnog trga, na obodu Manješkog parka prisutna je neprekidno više od jednog i po veka zgrada u kojoj se događa Jugoslovensko Dramsko Pozorište iliti JDP iliti Jugodrp. Ulaz u teatar JDP je iz ulice Maršala Tita a ima i jedan od strane parka gde je scena Bojan Stupica. Prelistavajući sve transformacije koje su se u proteklom vremenu događale ovom zdanju, može se čitati ne samo sled događanja koja se tiču njega samog, već i istorija urbane matrice Beograda sažeta u jedan trajni i veoma otporni arhitekturalni arte fact koji se neverovatno brzo i uspešno prilagođavao prilikama i neprilikama. Sadanje pozorište je pretekla izgrađena zabeleška o Beogradu, jedna od retkih preživelih o svemu što beše po gradu u vek i po. Cena opstajanja uprkos nevoljama ratnim i mirnodopskim je dopisivanje teksta mnogo puta tokom vremena, štivo je prepravljano i dopunjavano novim rečima, posebno je gramatika usavršavana i prilagođavana društvenom jeziku koji je bio aktuelan i u upotrebi. Posle svega, pozorišno i arhitektonsko narečije je najviše profitiralo.

Olimpijsko zlato u Tekvondou!

 Bravo!

 

Девојчици Анђели Алексић из Бујановца неопходна хитна трансплантација срца. До сада је прикупљено 20.000 евра, а неопходно је најмање 100.000.

Већ две недеље на Кардиолошком одељењу Дечје клинике у Тиршовој лежи дванаестогодишња Анђела Алексић из Бујановца, којој је неопходна хитна трансплантација срца.

Tridesete Olimpijske igre polako se sele u istoriju. Još danas i sutra imamo priliku da pratimo sportske događaje, a onda će se istoričari sporta potruditi da sve lepo izanaliziraju i smeste u debele (sada već elektronske) fascikle. Bilo je i biće još herojskih, emotivnih pa i tužnjih i ne lako objašnjivih stvari.

Malo sam brljao po prašnjavim arhivama Interneta ne bi li našao zanimljive a ne tako uobičajene podatke i događaje iz istorije Olimpijskih igara. Evo nekih.

Već više od celog veka na Olimpijskim igrama takmičari se oprobaju u gađanju golubova. Danas se radi o "glinenim golubovima" - parčetu prepečene zemlje koji se rasprši u hiljade delića kad ga pogodi sačmara. Medjutim, na Igrama u Parizu 1900. godine mete su bile pravi živi golubovi! Ostalo je zabeleženo da je pobednik takmičenja Belgijanac leon de Lunden zaslužio zlatnu medalju oborivši svih 300 ptica.
(nadam se da Albicila ne čita ovo, slošiće mu se).