„Trebalo bi da krenem. A magla je. Da krenem na železničku stanicu;  kupim kartu za voz; uđem u grozni vagon; sedim, posmatram ništa kroz prozor. Onda  se nađem pred kapijom zatvora, tamo pokažem dokumenta. Vadim sve iz torbe. Smeškam se stražarima. Ugledam lice svog sina. Suočim se. Zapitam se gde sam pogrešila...

Svake subote.  Već godinu dana. Nije on kriv, ljubi ga majka. Isti je otac. Njegov. Ili moj? Odustajem.

Danas ću popiti kafu, sledeće subote ću ga lagati da mi nije bilo dobro, ili ću već nešto lagati. Ili ga jednostavno više nikad neću posetiti. Sada mi se čini da bih mogla, mirne duše, da ga ne vidim više nikad. Mog lepog sina. Jedinca. Ubicu...“

Pažljivo pljuckane i crnje od zenica, semenke lubenica su cele zime ležale zalepljene na četvrtinke starih novina na baba Darinoj prozorskoj polici. Ispod njih su vreme najavljivale odavno prošle vremenske prognoze, održavale su se na pola presečeni sastanci partijskih organa i čitaocima delili korisni saveti bez srećnog kraja.

* izvinjavam se sto nemam srpsku tastaturu,
obecavam da cu ubacim sve dijakritike kolko sutra.

22.Jul.2003, 11:00, Izvor: B92

Poštovani,

Petar Petrović je bio Četnik za vreme Drugog svetskog rata.

Ne. Petar Petrović je bio Partizan za vreme Drugog svetskog rata.

Ne. Petar Petrović je bio Ustaša za vreme Drugog svetskog rata, a zato što nije bio Hrvat, izbacili su ga posle par meseci i naterali ga trči unatraške do nekog malog sela u Bosni.

Ne. Petar Petrović je bio u logoru u Nemačkoj. Zarobljen kao vojnik za vreme „Aprilskog rata“.

Ili su je bar tako zvali kad sam ja bila mala - Atletika, kraljica sportova.

Navijam za nase, naravno, ali jos vise navijam za mladu damu koja je nosila zastavu Bocvane na otvaranju OI.

Amantle Montsho, ili kako rece komentator otvaranja Mma Amantle Montsho, ima priliku da se kvalifikuje u finale i da osvoji prvu olimpijsku medalju za Bocvanu.

Udruženje RODITELJ Vas sa velikim zadovoljstvom poziva da se pridružite ovogodišnjoj, a na svetskom nivou, jubilarnoj 20-oj po redu kampanji povodom Svetske nedelje dojenja. ovog avgusta posebnu pažnju posvećujemo svemu što je tokom prethodne dve decenije učinjeno na globalnoj i nacionalnoj promociji dojenja, sumiramo rezultate, procenjujemo njihove efekte i planiramo dalje korake: Razumimo prošlost da bismo mogli da planiramo budućnost!

Udruženje RODITELJ će sedmi put za redom obeležiti Svetsku nedelju dojenja na način na koji se obeležava u više od 150 zemalja širom sveta.

.

edit

edit

         A do deset?

A kako stojimo sa pridevima?

Zelja nas pokrece. Barem mene. Zelja za istrazivanjem neceg novog, neceg nepoznatog i neistrazenog. Sto ne znaci da je zelja za starim, poznatim i vec dobro istrazenim umrla. Naprotiv, nista se ne moze dobro spoznati do kraja, u tolikom da bi prestalo da nas intrigira. Ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro. Ako neko sumnja u ovo, setite se kako ste odreagovali na neku potpuno novu stvar u vasem zivotu, i videcete da takvu reakciju niste od sebe ocekivali. Spoznajom sebe dobijamo mnogo. Poznajuci sebe dajemo drugima pravo da nas vise upoznaju. Zelimo da delimo i da budemo podeljeni. Zelja nas pokrece, za boljim, za novim.

Ne, danas vam neću pričati o nasušnoj potrebi za inkluzijom (Nikola je u subotu, na Jazu, u vodi, prišao maloj skupini dečaka sa svojim neodoljivim osmehom, svojim glasanjem zi, zi, zi vrteći desnom rukom....ono kao "evo i mene"...na šta je jedan od dečaka konspirativno okupio ostale i rekao im: "Pogledajte ovoga.... ovo je neki ludak.", okrenuli mu leđa.... otišli.... ostao je sam... i ne, nisu ti dečaci krivi ni za šta. Oni samo nisu imali priliku upoznati nekog ko nije kao svi oni...

 Skoro je napisala moja draga Nikolina i rasplakala me.