Ovo je rečenica koja se obavezno nađe u komentarima na vesti koje kritikuju državu Srbiju. Ako gejevi traže svoja prava i kritikuju Srbiju zbor homofobije, nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!". Ako Muslimani neće da pevaju himnu „Bože pravde", nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!". Ako ateisti kritikuju Srbiju zbog povlašćenog položaja SPC, nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!".

Često većina nastupi sa te pozicije, koja je vrlo slična roditeljskoj „dok si pod mojim krovom, ima da radiš šta ti ja kažem, a ako ti se ne sviđa, vrata su tamo". Interesantno je da taj koji bezobrazno dozvoli sebi da nekog tera iz zemlje smatra da je on svoj na svome, da je zemlja njegova kuća i da može da istera svakog ko ne igra po njegovim pravilima. Možda to pravo vuku iz Ustava Srbije koji kaže da je Srbija država srpskog naroda i svih ostalih dođoša, ali bez obzira na sve, svi su građani ravnopravni pred zakonom osim ako su popovi, političari na vlasti, bogataši...

 

Kao student prve godine Akademije likovnih umetnosti,  kada sam odabrao štafelaj, prva stvar koju sam uradio, bila je da na njega napišem ove Apelesove reči. Koleginice i kolege nisu na to obratili pažnju ali me je moj/naš Profesor, kada sam skinuo ploču s završenim crtežom, ugledavši natpis, upitao: Hoćeš li se držati toga? Naravno, odgovorio sam. I držim se do dana današnjeg.

Bukvalno prevedene sa latinskog reči Nula dies sine linea znače: Nijedan dan bez crte. Kratko, sažeto, koncizno...govore da slikar mora neprekidno i neprestano, svakodnevno raditi, slikati, crtati.

Danas je jedan lep datum - lak za pamćenje, 8.8.

E, sad, ne znam u čemu je štos, ali znam još najmanje tri bračna para koja sa nama dele ovaj datum kao godišnjicu izgovaranja onog zvaničnog „Da".

Pošto su neki od njih i odavde, sa bloga, koristim ovu priliku da svima čestitam godišnjicu.

...звезданом небу у пећинама

 

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

Dobila sam od S. iz Bostona "The Dehydrator bible" pa sad mogu da se igram po pravilima i sušim voćke i povrćke dok mi ne dosadi. Ali, kada je iz torbe izvukao originalnu masku Anonymousa, kakve su nosili protestanti u ovom gradu na pet reka, oduševila sam se ko

Divljačke metode koje su Branislav Peranović i nasilnička bolumenta njegovih poslušnika / batinaša koristili  u takozvanom "Rehabilitacionom centru Crna Reka" dobili su sinoć svoj tragičan epilog. U ovom trenutku treba postaviti pitanje odgovornosti za ovakav krvavi čin, budući da on prevazilazi odgovornost pojedinca, u ovom slučaju osumnjičenog Peranovića. Da li su za ovo odgovorne institucije koje su u čitavom procesu oko Crne reke  bile preblage i neefikasne, te koje su na koncu odredile da nema potrebe da optuženi Peranović bude pritvoren i tako dozvolile da čovek nesmetano nastavi sa svojom nadrilekarskom, nasilničkom i korumpiranom praksom lečenja zavisnika?

Svakim putem i vremenom,
strmekom i uzbrdice,
svakim hirom ili nuždom,
nagonjen je nemilice

Sve od pada onog zida,
za Slobinog celog vakta,
dimio je polje vida
i hitao u dva takta

U sto rupa je upao,
i sto džombi prešao je,
svaki benzin je gutao,
ulje staro mešao je

 

Pop ubio štićenika zato što je uneo drogu. NE, ON GA JE UBIO,  ZATO ŠTO JE LUD.

Ko je tom idiotu omogućio da na bilo koji način više kontaktira sa ljudima nakon snimaka njegove torture u manastiru. Ko je tom kretenu omogućio da bilo šta radi u životu sem da kopa na njivi ili kanale za vodovod i kanalizaciju.

Gledam večeras atletiku na OI. Uživancija zbog praćenja "kraljice sportova" dobija i dodatnu dimenziju. Naime, jedna takmičarka u skoku s motkom, koja je nešto punijih butina, obara letvicu... Te detalje je odmah spazio stručnjak za žensku lepotu i stari slavenofil, naš veliki sportski komentator, Duško Korać.  I, rekao je, otprilike – Hm.. ova takmičarka je malo jače građe... Ipak je za ovu disciplinu potrebno drugačije telo... potrebna je građa vidre. Takvo telo, recimo, ima Jelena Insibaeva...

Ovo je nedelja u kojoj treba da se podsetimo da smo sisari, nedelja u kojoj treba da se podsetimo da se ne stidimo onog što jesmo, ni onoga što je Majka Priroda po našem pitanju smislila. Naravno da svi podržavaju dojenje, naravno da svi misle da je to najbolji način da bebe počnu svoj život, naravno da je to zdravo da zdravije biti ne može, samo...kad mnogi od njih to ne bi morali da vide, to bi bilo još bolje. Njihov problem nije dojenje, dojenje je divno, nego ona reč pred koju mora da se napiše »d'izvinete« - sisa.

Kao i u svemu, Srbija kasni i sa rehabilitacijama žrtava komunističkih zločina, pa je to ne samo moda već i prioritet, a na svetsku ekonomsku krizu ionako ne možemo uticati.

Zajednička ideološka platforma revizije istorije i rehabilitacija u Sloveniji, Hrvatskoh, Srbiji, BiH, Kosovu je da su tokom i neposredno nakon drugog svetskog rata partizani- komunisti - zločinci iz isključivo ideoloških razloga i borbe za vlast maltretirali, uništavali i činili strašne zločine nad  pripadnicima svega što je imalo nacionalni i antikomunistički karakter . Komunistički teror okomio se naročito na „nacionalne humanitarne pokreta i organizacije“: ustaše, četnike, belogardejce, plavogardejce, crnokošuljaše, ljotićevce, nedićevce, baliste, handžardivizijaše, muslimanske milicije, pa razne Šicere i hortijevce po Vojvodini...

Juče je u Novom Pazaru u prisustvu ministra efendije Ugljanina otkrivena spomen poloča Aćif Efendiji kao još jednoj „žrtvi komunističkih zločina“ u Srbiji. Valjda je to u duhu opšteg trenda rehabilitacija žrtava komunista, pa kud svi Turci tu i mali mujo. Ako oni mogu da otkrivaju spomenike tamo nekim i proglašavaju ih svecima, kontaju da mogu i oni svojima iako ga nisu uspeli ubaciti u program državne komisije, a možda će u Radoševu seriju.

24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.

Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama, igrališta za decu i odrasle, bungalovi.