Foto: Uprava carina

Umoran sam. Svake godine isto, novi protivzakoniti pokolji ptica uz upotrebu vabilica koje jesu zabranjene za upotrebu, ali nisu, valjda, za posedovanje i prodaju (npr, ne smete da se fiksate, ali je posedovanje i dilovanje dozvoljeno i poželjno, dok god plaćate porez, ili plaćate koga već treba da platite), pa se tako nude u svim lovačkim radnjama (slika dole je iz beogradskog Snajpera), kao i pumparica sa po 5-10 patrona (zakon dozvoljava do dve patrone). Inspektori su po pravilu zauzeti na drugoj strani kada dobiju prijavu krivolova, aktivistima se preti oružjem, a policija pet dana nedeljno ne radi ništa, pa onda vikendom i sama ide da puca u prepelice i grlice (ok, kao pojedinci, ne kao javno preduzeće).

Poštovani g. Vučiću,

u ovoj zemlji ima toliko ljudi sa lepljivim prstima da lepka nije ostalo ni koliko da se zalepi pismo.

Zato i ovo mora da bude otvoreno.

Prvo, koristim priliku da Vam čestitam na srećnom objedinjavanju funkcija , da ne nabrajam.

Drugo, ovo prvo  Vam daje mogućnost da još danas, na sednici kojoj ćete predsedavati, date nalog  da Vam se dostavi dokumentacija o ubistvu gardista u Košutnjaku.

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.

Ima među ribolovcima zemunske provenijencije (a možda i nije baš tako, znaće već neko) stara izreka, prvi put sam je čuo sredinom šezdesetih od mojih drugara Žutog i Šljampe, kasnije se proširila, dobila krila a koja glasi: K'o da sam zabacio u bunar! Odnosi se naturalmente na činjenicu da i pored ili usprkos buljenju do očinjeg bola u plovke ili vrhove štapova, riba ne radi! Slikovita je, precizno i jezgrovito, iako kratka, govori o suštini stvari.

Već nekoliko dana sam kod Zdenka na Jami. Iz razloga koje nisam sklon da ovde pominjem, Zdenko ne izlazi na vodu, zato idem s Vladom Čarlijem.

има 1, радимо скупа, Пиле га зовемо,овдашњи, који нас причањем на локалном шопском баш уме да слуди у неразумевањуга, но казивање му мамљиво звучи па га уснимих, те преписах, можда понеко . . . понешто . . . и скопча

Opet taj osećaj samoće. U vukojebini, zarad srpstva, dok se "političke veličene" bore za prevlast u zemlji "nebeskog naroda", čekam jutro sa mislima na one koji su pre 98 godina, isto tako čekali, a nisu dočekali naredno jutro . 

NJIMA U SLAVU je ovaj tekst koji sam našao čeprkajući po istoriji mog "nebeskog naroda".

Небески коњаници

Demokratskoj stranci u ovom trenutku ne  treba menadzerska metla Djilas Dragana vec ideoloski cunami.

Dragan Djilas, ako preuzme brod,zakucace zadnji  ekser u kovceg bilo  kakve filozofije  Demokrata. Bice to kamen temeljac ,ali i krov za DS kao modernu biznis kartel partiju.

Svaka politicka partija ogleda se u koncepciji trougla: politicka elita, aktivisti i potencijalno biracko tijelo. Iako postoji vise vrsta motivacija zasto ljudi ulaze u odredjenu stranku,  zasto glasaju za stranku, primarne su dvije vrste: ideoloska/filozofska motivacija i materijalna

Čovek zvani Rodriguez ima zanimljivu životnu priču

Има ли уређење града икакву вредност у земљи која је пре непуне две деценије преживела сурови грађански рат а данас је изнурена економским проблемима и где је заједништво у кризи?

У оквиру своје едиције видео записа " Business 360 Future cities", америчка ТВ мрежа CNN објавила је репортажу Ричарда Квеста из Кигалија, главног града Руанде. Прилог говори о напорима власти и становништва да свој град одрже чистим, чиме се такође постиже значајан резултат у грађењу заједништва у заједници.




Есеј будуће архитетке Милице, јун 2012

The Punk Syndrome je dokumentarni film koji me je uverio da je inkluzija zapravo prilično moguca. Ne samo što sam video kako ljudi sa mentalnim hendikepom stvaraju nešto zaista predivno na polju muzike, vec sam bio zapanjen sa koliko iskrenosti i realističnosti njihova bliža okolina i društvo  reaguju na njih.

Pratimo četiri punk rock muzičara (Pertti Kurikka, Kari Aalto, Sami Helle i Toni Välitalo - dvojica su sa Daunovim sindromom a druga dvojica sa nekom vrstom lakše mentalne zaostalosti) na njihovom putu od urnebesne lokalne (finske) atrakcije - prema potpuno uverljivom i veoma autentičnom pank fenomenu na evropskom nivou. Ovi momci provode puno vremena vežbajuci i stvarajuci genijalno jednostavne. ali ujedno i prilično dobro promišljene pesme. Zvuče kao veoma rani Ramonsi, a izgledaju otprilike kao GBH. Svakom od ove četvorice muzičara je posvecen jedan segment filma pri čemu vidimo koliko su njihovi životi integrisani u finsko društvo i koliko su to ustvari dirljivo "normalni" životi.

... on je objavljivao neke poverljive depeše koje su, neki tvrde, pomogle razumevanju svetske politike, ali i dobrim delom ogolile američku diplomatiju. Da se u zemlji Srbiji neko bavio depešama vezanim za našu zemlju, slika o političarima koji nas vode bila bi mnogo jasnija. Ali, očigledno da srpskim medijima to nije bila interesantna tema. Potpuno ih razumem, gde su našli da objavljuju depeše dok se Ceca patila u kućnom pritvoru!

Nego, da se vratim na Asanža. On se trenutno nalazi u Ekvadorskoj ambasadi u Londonu, a vlada Ekvadora mu je odobrila azil, da ne bi završio u nekom tamo Gvantanamu. Premijer Britanije je čak razmišljao da napadne pomenutu ambasadu, a vlasti Ujedinjenog Kraljevstva su jasno stavile do znanja da ih ne interesuje Asanžov azil i da će ga kad tad uhvatiti i preko Švedske poslati Ujka Semu.