Pre nego što pročitate ovaj moj post, prvi u serijalu "Moj sukob s pameću", poslušate ovu melodiju i za trenutak se prepustite sećanjima i svim onim lepim stvarima. Novi zakon o nostalgiji je još u pripremi, pa ćemo večeras po starom zakonu uživati.

Dakle, da počnem:

гост аутор Ms. Ivana К.

Zapocelo je banalnom epizodom. Negde na netu, citajuci nesto o filmovima, jedan od onih anonimnih junaka koji sve kazu bez dlake na jeziku tako nevidljivi je izjavio ‘filmove gledaju samo luzeri’. Nevaspitani klinac. Sledeceg dana, i onog nakon toga, i nedeljama kasnije, fraza se uporno vracala. Mada je pocetak krenuo nekih par godina unazad.

Dok sam u utorak vozila ka Minhenu a sa radia se mešale stanice bivših republika koje sam ostvljala iza sebe - prepravilo me neko čudno i nepoznato osećanje da se vraćam kući. Prvi put za poslednjih 7 godina kad se ispred mene pojavila tabla na kojoj pise Minhen 175 km obradovala sam se. Znate ono prijatno uzbudjenje kad nadlećete neki grad koji volite, kad se vraćate kući. Telefon je počeo da mi zvoni čim sam ga upalila - zvale su me drugarice da pitaju stižem li na film u petak, iz obdaništa su zvali da vide - šta radimo za vikend i da li Nina može na rodjendan, mog muža su zvali da potvrdi basket u sredu. To je valjda kuća?

Evo priče o Minhenu iz mog ugla - gde da kupujete, šta da vidite i kako da provedete dan u prestonci Bavarske.

Blic, 11. jun 2008

Mlada Katarina Vučetić, manekenka iz Niša koja je pre dva dana zaustavila Mirka P. (44) da ne skoči s mosta, kaže da će joj taj dan zauvek ostati u sećanju. Ona veruje da se sve u životu dešava s nekim razlogom i smatra da je sudbina baš nju u tom času poslala na to mesto. Takođe, odlučna je u nameri da uskoro pronađe Mirka i ode s njim na piće i razgovor.

Katarina se vraćala sa kastinga i odlučila da peške pređe Brankov most.
- Ni sad ne znam zbog čega sam to rešila, kao da me je nešto jače od mene vodilo. Pri sredini mosta ugledala sam policiju i gospodina koji je stajao s druge strane ograde. Pogledala sam ga u oči i u momentu mi je sve bilo jasno. Upitala sam ga zašto to radi, život je lep, možda je samo ružan dan. Odgovorio je da ne zna i tad sam shvatila da me je prihvatio - priča Katarina.

„Vi ste tu zbog vaših duŽnosti, ona nije“
Između dvoje slučajnih poznanika u kritičnoj situaciji razvio se iskren i otvoren razgovor. Katarina je shvatila da čovek nije bolestan već emotivno ugrožen i da mu je neophodna pažnja. Pogotovo je, kaže, pogodio momenat kad je policiji rekao „Vi ste tu zbog vaših dužnosti, a ona nije“.
- Rekla sam čoveku: „U tvojim očima vidim da možeš više. Imaš dvoje dece i za njih treba da živiš. Verujem da ćeš preći na moju stranu“. On je zatim pozvao mene da pređem na njegovu, ali odgovorila sam da sam već na njegovoj strani, čim sam tu. Ključni momenat bio je kad sam ga pozvala na kafu i sok, i to da on časti. Pružila sam mu ruku i rekla da nije lepo da me pred tolikim ljudima odbije. Samo me je pogledao i pružio ruke, a ja sam ga zagrlila i čestitala na hrabrosti kojom je uspeo da prebrodi taj trenutak - priseća se Katarina.

  U opshtoj tenziji oko formiranja nove vlade, mene neshto ophrvala ganutost. Narochito posle oslobadjajuce presude najsposobnijem nosachu gajbica na ovim prostorima, a verovatno i na planeti. Kakav Nole, Ana,... oni su zasijali sada, a i pre njih su bili neki najbolji, kao shto ce biti i posle, dok je markov jedinstven sluchaj potpuno neponovljiv i kaotakav unf.......!

Na pocetku, mali test, moze?

Ja kazem "kuca od lakozapaljivog materijala", a vi je zamislite kako?

Brvnara neka mozda, montazna kucica - vikendica na Zlatiboru, eventualno kuca na selu, neki etno momenat mozda, slamnati krov, stare banatske kuce...

Dok čekamo da se formira nova vladajuća većina na raznim nivoima u sastavu Čanak - Tadić - Dinkić - Drašković - Dačić - Jovanović - Krkobabić - Palma, možda je trenutak da se osvrnemo na prethodni period i ulogu koju je u tom periodu imao Vojislav Koštunica, odlazeći premijer.

Koštunica je nacionalista, ali i demokrata. Za razliku od radikala koji su samo nacionalisti, Koštunica drži do demokratskih načela, on je uostalom bio kandidat koga smo suprotstavili diktatoru Miloševiću u septembru 2000 i čija je pobeda bila neophodna da bi došlo do promena petog oktobra.

Kazu iskusni stari rokeri da je Vudstok festival definitivno pomerio mnoge granice. Jednostavno, posle ovog dogadjaja nista vise nece ostati isto. Bilo je slicnih pokusaja (Isle of Wight …) ali nista se nije moglo meriti sa Vudstokom.

Dosta velikih imena je ubrzo posle ovog velikog dogadjaja fizicki nestalo sa ovog sveta. Hendza, Janis, Morison …

Mission completed sto bi rekli braca anglofonci.

Diplomirao sam pre, sada već dve nedelje. Stereotip modernog društva, obzirom da ne planiram odmah na postdiplomu, nalaže da se moj život u nekom narednom periodu treba odvijati kroz nekoliko faza. Prvo nastupa ekstatični napad sreće zbog završene strahote od fakulteta, zatim suočavanje sa nečim čemu je predloženo ime "quarter age crysis" - kao kriza srednjih godina samo na pola puta do toga, a prouzrokovano iznenadnim nestankom opipljivog cilja ispred sebe i strahom te anksioznošću zbog nejasne uloge u društvu a bogami i zbunjenosti glede percepcije sebe kao deteta, mladića,

састав на тему . . . 19 (или) маам синхроницитета*

почетком  окт. 1984 сахрањена је наша комшиница друуга моје Матере ,па се  у њиховој комшијској кући давала даћа за душу покојнице .пуна кућа света ,атмосфера невесела ,прича се по групама и онда кад се сви окупише домаћини указаше на астал да

Igor Grubic, umetnik koji zivi u Zagrebu, proveo je nekoliko dana u Beogradu u okviru programa CZKD-a  "+ - 40 godina" pripremajuci se za umetnicku akciju "Mala lekcija citata" koju ce 15.06. u 18h izvesti na ulicama Beograda. 

Dan pre akcije, u CZKD-u 14.06. u 18h odrzace se predstavljanje Grubicevih radova. 

Tim

Kijev u proljeće, ili Ukrajinac se vraća kući

Ovog aprila sam bio u Kijevu.
Baveći se svojim poslom imao sam mogućnost da proputujem dobar dio Evrope.
Za putovanje u Ukrajinu sam bio posebno nabrijan jer poslednji put neko od mojih bio je u ovoj ogromnoj zemlji prije skoro 60 godina.
Kažem niko od mojih jer početkom II Sv.rata moju baku, Ruskinju Ljubicu, su sa cjelom familijom Njemci istjerali iz sela nadomak Kijeva, a potom su ga spalili i sravnili sa zemljom.
Baka je završila u njemačkom koncentracionom logoru gdje se upoznala