Drage/i,

zadovoljstvo mi je da vas obavestim, da je nakon zahteva dvadesetak nevladinih organizacija za lgbttiq i ljudska prava, a na inicijativu Labrisa,

u danasnjem izdanju dnevnog lista Politka objavljeno izvinjenje lezbejskoj i gej populaciji:

""

Редакцијски коментари
Љиљана Смајловић
Говор и предрасуде

Двадесетак невладиних организација обратило се јуче „Политици” са захтевом да се извинимо лезбијској

autor teksta je: 

Doc. Dr. Phil. Davor Džalto

Kakav se kulturni obrazac nudi građanima Srbije? Sa kojim obrascem se prosečan građanin identifikuje?

Da bih objasnio dominantni kulturni model u Srbiji uzeću nekoliko paradigmatičnih slika koje se mogu videti u medijima ili u popularnim kulturnim sadržajima, kao i u savremenim adaptacijama tradicionalnih društvenih manifestacija.

Prva slika je slika Srbina kao sredovečnog muškarca (mlađi i stariji su moguće varijante) sa naglašenim viškom kilograma (velikog stomaka), neurednog, sa manjkom

Kada spavam ništa ne vidim, samo osećam. Osećam mirise, čujem zvukove. Onda mi ti zvukovi i mirisi prave slike od kojih su sačinjeni moji snovi. A kada se probudim, oči držim širom zatvorene kako bih osetila mirise i zvukove jutra. Kada sam bila mala to je bio miris topole pored prozora kuće moje Nane pomešan sa zvukom lišća koje je jutarnji povetarac temeljito prebirao dok su gugutke čavljale svoju jutarnju mantru. Zimi

Gost bloga: Mayo1

Ovo pišem iz pozicije čovjeka koji je malo više od pola života živio u SFRJ, a ostatak u današnjoj  Republici Hrvatskoj. Grad je isti: Osijek. Odmah da kažem da, kao Hrvat, nisam bio niti progonjen niti ugrožen i da mi je Titova Jugoslavija bila sasvim OK mjesto za život.  Nisam nikada sanjao tisućgodišnji san, kao ni moji prijatelji, poznanici, školski drugovi i kasnije poslovni kolege i poslovni partneri. Bio sam zauzet -  [dobrim] životom.

 O stvarnom smislu  života, takoreći.

Čekala sam da ekipa kod Radulovića, konačno, usklikne 42,

Hilde, Gilda, Johanna, Linda, Saskia i Karina su siromasne ali zato nista manje plavokose studentkinje opste medicine (summa cum laude), buduce neurohirurskinje, koje - nestideci se manuelnog rada - financiraju same sebi svoju naobrazbu radeci nocima na benzinskoj stanici tik izvan piktoresnog svedskog gradica N-sterholm.

I ako ih teska sudbina lepotica bez roditeljskog staranja i jos teza socijalna situacija sela koje polako izumire (s nevinoscu) pritiska na sve strane, k`o tesne gace, da izvinete, ove drugarice ne haju za probleme, vec vredno uce i jos vrednije krce sebi put ka boljem zivotu peruci sajble skandinavskih putnika namernika.

Ali kada jednog dana vragolasti sundjerak odluta iz Gildine nezne rucice, kojom tek sto je zavrsila pisanje eseja iz cistologije, pravo medju zdrave i jedre Hildine grudi, ove drugarice, uvek spremne na salu i malo humora, otkrivaju da duge noci na benzinskoj pumpi ne moraju biti neophodno dosadne. A kada se u kucu do njihove stanice doseli crnomanjasti Bjorn, sin lokalnog bogatuna i prvak zapadne Svedske u plivanju, devojke ce otkriti da postoji vise nacina da im sundjercic i malo sapunice omoguci ne samo akademsko napredovanje nego i razne druge zivotne plezentarije. A Bjorn je poveo i drugare sa treninga...

 листајући ероцкими дневник  

пре 110 година, а на сутрашњи дан, навршило се било столеће како је + Giacomo Girolamo Casanova  ,синоним латинског љубавника један од најколоритнијих личности Еуропе 18 века ,који је исту, у својим Мемоарима, описивао ,али с погледом из кревета.могуће да ме осетљивог на бивше датуме то усмери листању мојих непримерених забелешки и доконог ево штами  данас , сексологу-теоретичару ,погледa кратковидог,  пажњу привуче .

Dugo je najgledaniji kratki film o Banjaluci, na svjetskim internet portalima, bio onaj kad dva učenika tuku trećeg, dok ostali drugari to gledaju i mirno jedu svoje kifle.

Ovih dana novi filmski uradak svijetom promoviše naš grad.

U ovom, veoma gledanom, filmu učenik na času šamara svoju nastavnicu a njegovi drugari, koji to snimaju, se veselo klibere.

Cjeli razred mirno posmatra ovaj tužni performans.

Novi film je svojevrsna nadogradnja prethodnog i ako ima razuma moramo se zapitati-Šta će biti u sledećem ?

Koju vrstu progresa nasilja

Sinoc smo isli da gledamo najnovijeg Indijanu Jonesa. Film je uradjen na slican nacin kao i prethodna tri (ako me secanje jos uvek sluzi :)), tako da ako ste voleli 1,2 i 3, volecete i 4.

Radnja je smestena u kasne pedesete ili rane sezdesete tako da su neprijatelji Rusi, ne nacisti, Indi je ostario, mada je i dalje u dobroj kondiciji. Dalje detalje necu da otkrivam ;).

Centralna tema je  kristalna lobanja (jos

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Sinoć na Utisku nedelje tema beše nasilje nad decom i među decom, ali sve se svelo na opasno poučan razgovor o vaspitanju dece i odraslih, generalno. Profi spuštačica slušalica g.đa Olja Bećković sabrala je stručnjake za vaspitanje (pedagog, psiholog, pop) na debatu. Zakasnio sam nisam pohvatao imena, ali svašta se tu pametno reklo.

Deca se ne vaspitavaju kaznom i batinama, kaže divna gospođa psiholog, Milena Jerotijević, inače,

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

Jutros je umro Yosef "Tomi" Lapid, rodjen kao Tomislav  Lampel u Novom Sadu. Otac mu je stradao tokom Holokausta, njega i majku je samo sreca spasila (i majka :)).

Posle rata imigrirao je u Izrael, bio u IDFu tokom stvaranja jevrejske drzave, bio jedan od osnivaca u izraelskoj

Art Pepper (1. septembar 1925 - 15. jun 1982.)

Život i muzika bez ostatka