Na Krfu, dok sam u hladu pomorandže i limuna pio poslepodnevnu kafu, čuo sam je i sinulo mi je! Sinjavalo je to meni i ranije ali se razbijeno svakodnevnim koještarijma gubilo i nestajalo. Slušam ih ceo život i pored vrapčića, najdraže su mi ptice! Kad ih vidim onako sivkasto plavičaste sa crnom trakom oko vrata, uvek mi na pamet padne Dega...pa i Riri Lotrek, ma i Mone i Mane i Renoar...

E da, šta mi je to sinulo dok sam... Gugutka je jedina ptica na svetu...evo opet mi je sinulo, ustvari ovoga časa se setih jedne od kratkih priča Brane Crnčevića iz zbirke Dnevnik jednog... Mrzi me da tražim knjigu ali ću je prepričati po sećanju, ukratko.

П. С. Одмах да разјасним, Власту Ценића уважавам као писца на дијалекту, има врло занимљиву поезију за децу, али кад неко хоће да буде злонамеран, он то и буде, као на пример ја.

Letnja fjaka uzima svoj danak. Naročito kada je povezana sa 'praćenjem' „vesti" u Srbiji. Doda li se na to ponovno čitanje Klarkove 'Vremenske odiseje' dobija se prilično jasan stav. Politički, mislim. I ove izbore propuštam. Ne zanima me. Kao što me, realno, ne zanima 'rekonstrukcija' vlade.

               Profesija kojom se sad bavim je iznuđen izbor, ispostaviće se, sasvim prirodan u svojoj suštini. Mada mi nikada nije palo na pamet da bih mogla tome da se posvetim, jer po prirodi nisam sklona nikakvom avanturizmu, na koncu je postalo izvesno da je to jedino što umem da radim na nekom gotovo primalnom nivou.

Moj deda po ocu je vrlo često “citirao” Italijane. Oni kažu:”Kuća mi je tamo gde dobro živim i gde sam srećan.” Ne znam da li to stvarno kažu ali i da ne kažu mislim da ima nešto u tome (Mirela će znati bolje). Pre ili kasnije uvek krenu neka prepucavanja “onih” lokalnih i “onih” koji su preko. Kukaju svi i jedni i drugi kome je bolje kome je gore. Niko da se nađe pametan pa da kaže da o ukusima i mogućnostima ne vredi raspravljati.

Neke koje ne drma nostalgija kada nisu u Srbiji prozivaju ne-Srbima, jer zaboga kako to može. Drugi viču da se od nostalgije ne živi. Obrni okreni nigde nije savršeno. Toga je pun internet i kad ima i kada nema povoda. Takav smo narod izgleda. Ovde bih sve to ostavio na stranu i samo bih hteo prosto da uporedim cene osnovnih životnih namirnica a i Dunjin blog za oso buco me je malo naterao da razmislim šta to ima ili nema kod nas.

sns ovo nije zeleo

Prije nekoliko godina bio sam u Kijevu iz čije okoline je za 2.og rata moja baka Ljubica, ruskinja, protjerana sa familijom u njemačke logore.

Bakino selo je sravnjeno sa zemljom i nikad više nije vidjela Ukrajinu i svoj zavičaj.

U logoru je upoznala i mog dedu Mihajla, Ličanina iz okoline Plitvica.

 Ovi baštovani (baštovanci, baštovančine, baštovančići ... ) umesto rekonstrukcije u formi španske serije mogli su uredno i na vreme da zalivaju tu posrnulu biljčicu ... ili da porade na pronalaženju i angažovanju baštovana koji se u biljke razume, ne mnogo, ali da svakako može uočiti na prvi pogled razliku između karanfila, lepog Jove i hrasta ...

Autor: Rodoljub Šabić

„Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom." (član 51. st. 2. Ustava Republike Srbije)
Radi operacionalizacije ustavne odredbe „u skladu sa zakonom" u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja stoji:

„Informacija od javnog značaja, u smislu ovog zakona, jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna." (čl. 2. st. 1. Zakona)

Пре него што, на жалост, напустим Србију, желим, у својој задњој поруци, са вама да поделим нека од дубоких осећања која смо моја жена и ја развили за вашу земљу и веру у њену будућност.

Оно што сам уочио током свог мандата овде је колико често грађани Србије могу бити самокритични и како су сувише често песмисти. Можда зато што је „срећа=реалност/очекивања"?

"hash it out" - (semi)idiom iz engleskog jezika koji je meni sad interesantan zbog reči "hash" koju ću, valjda, objasniti dole niže, na prigrevačkom srpskom znači otprilike "promešajmo sve ponovo i u opuštenoj i iskrenoj, fer diskusiji pokušajmo da postavimo na JOŠ stabilnije noge".

A hash je, tj nije kolokvijalni hašiš iako je ubrzo jasno oktud kolokvijalna primena, nit seckani nit drobljeni nit mleveni komadići mesa koji zaostaju posle gozbe svih većih igrača, pa podosta začinjeni, da im se sakrije prošlost, mogu onda i u konzervu, iako ne moraju - nije dobro ko pašteta niti mesni narezak al uz svež hleb onima koji ne pamte prošle gorušice nije ni toliko loše (tj jeste ako čovek nije previše gladan).

Ukratko, mesožderima je hash bolji od slatkog kupusa bez mesa.

Juce sam pustila njegov CD, nisam ni znala da je umro... baš sam se rastužila.

JJ Cale-a slušam dugo dugo. Puštala sam ga deci i prijateljima koji ga nisu slušali... Slušala ga s onima koji ga baš baš vole...

Počinjalo se od Pizdulje. Ja sam skočio s nje u osmom osmogodišnje. Pizdulja je bila stijena koja se ko zna kad otkinula od Pećina i survala u Moraču, bliže desnoj obali. Nije bila visoka, pedeset do osamdeset santimetara u zavisnosti od doba godine i nivoa Morače. Najveći problem je bio popet se na nju, bila je ka jež, bodljikava s bilo koje strane da joj priđeš. Bilo je i onih koji su još ka đeca skakali s nje, na primjer Džaka koji je s Pizdulje skočio kad je imao osam ili devet godina. Džaka, Džavid Redžić umro je nešto malo prije dvadesetogodišnjice nam mature. U naše II f odjeljenje došao je kao ponavljač ali smo ga primili ka brata, znali smo se godinama.