"The Road goes ever on and on
Down from the door where it began.
Now far ahead the Road has gone,
And I must follow, if I can,
Pursuing it with eager feet,
Until it joins some larger way
Where many paths and errands meet.
And whither then? I cannot say."

~ J.R.R. Tolkien, The Fellowship of the Ring

Setio se sarkastične primene engleskih reči "infinite wisdom" pa obrasca gde mi što često falširamo i frljamo se u odlukama i razmišljanjima ponekad naletimo na vrlo ozbiljan izazov pa rešimo kako je vreme da "sednemo" i ozbiljno razmislimo.

 

I razmišljamo, razmišljamo, sve naše mane i bubice po po strani i pod kontrolom, razmišljamo i .... evo mudrosti, evo odluke, .... gore nego ikad :-) Naravno, u trenutku kada donosimo odluku mi ne znamo da je ona gora nego ikad pošto, zar ne, u ovako promišljenom procesu mi tu odluku nebismo doneli. Mi to saznamo nešto kasnije, iza tačke posle koje nema povratka. 

Srećno mu bilo u novoj dimenziji. Jer iz stare je nepovratno iskoračio.

 

 

Bila sam dve nedelje u Americi. Bavila sam se temom bankrota. Sve što mislim o tome, gledaćete u seriji koja će u decembru biti emitovana. Sada sam htela da napišem nekoliko opštih utisaka o stanju američkog ekonomskog duha.

Plima novca.

Buve su, u seoskom delu mog detinjstva, bile locirane na dva punkta. Prvi je bio vazda nahereni stambeni objekat glavne prehrambene jedinice – svinjac, a drugi uvek čupavo i za lanac vezano siroto kuče kome je čuvakrućizam bio glavni zadatak. Doduše, ove sitne napasti su se ponekad pojavljivale i na drugim živim i pokretnim seoskim objektima, ali pomenuta dva mesta su bila njihove osvojene teritorije, koje je valjalo izbegavati u širokom krugu. Bar tako su nam govorili i zapovedali. Neslušanje ove imperativne preporuke vaspitačkog štaba odraslih je dovodilo do besomučnog večernjeg drapanja, i sićušnih crvenih tačkica. »Buve ih izele«, obično je konstatovala baba Dara i primenjivala na nama lek najšireg spektra – komovicu, za koju je poznato da leči sve od zauški do zanoktica. Pri čemu deci garantuje miran i čvrst san uljuljkan alkoholnim isparenjima.

U središtu Beograda je Trg Republike, nekada Pozorišni trg, kao u većini evropskih gradova koji su iz monarhije prešli na republikansku stranu. Određivanje i imenovanje posebno naglašenog mesta u središtu grada nedvosmislena je potvrda da se to republikansko opredeljenje stvarno dogodilo. U okolini trga, u celom gradu i u državi, naravno, republika postoji. Tokom vremena od kada je ustanovljena prolazi kroz razne peripetije i u našim sluđenim okolnostima ipak napreduje sa ciljem da jednom postane i prava demokratska. U Beogradu je to malo pomereno i drugačije, (a šta bi drugo?), jer na Trgu Republike dominira Knez Mihailo, a ne neki republikanac ili bar neki drugačiji simbol koji bi republikansku provinijenciju grada proklamovao i neprekidno opominjao Beograđane i njihove goste u kakvom društvenom uređenju žive. Ali, zatekao se predstavnik monarhije pa je bilo zametno premeštati ga pa je tu i ostao. To je dobro radi kontinuiteta i naglašavanja da mi nismo tek tako, ni iz čega, osvojili pravo da budemo republika. Ipak, Knez, tu stoji i da saopšti da to nije zauvek i da monarhija može da se vrati. Scenografija je spremna za sve okolnosti, a istorija nas uči da je to racionalan pristup.

Nekoliko oštrih brijača Zamislio sam želju zagledan u prazan novčanik i poželeo da je flaša muskata ponovo puna. Da imamo dovoljno vina za oboje. Par cipela sa debljom štiklom za nju, nekoliko oštrih brijača, težak bade mantil i kutiju kvalitetnih cigarilosa za mene.

Kada bi inženjeri gradili mostove i zgrade onako kako mi vodimo ekonomsku politiku i planiramo budžet, građevine bi se srušile tri meseca nakon objave kraja izgradnje. Već 12 godina vodimo potpuno promašenu ekonomsku politiku. Zbog toga i propadamo.

Ideja

Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe.

Nekako mi je dato da sam vazda, na ovaj ili onaj način, svedok revolucija i kojekakvih ratova unaokolo. U svim zemljama u kojima sam živela. A živela sam u dosta njih. Ne mrdnuvši dupe iz Beograda živela sam u 4-5 različitih država koje su se smenjivale tom brzinom da je kovnica novca zaradila milione vazda štampajući kompletne nove setove novčanica sa nazivima novih država, novih pasoša i sličnih dokumenata. I kad se ceo taj tulim tamo završio ja se krenem ka Egiptu da malo dušu odmorim.  Kad, eto i ovi rešili da se bune.

Poštovani gospodine Josipoviću,

Primite moje iskrene čestitke za ulazak u EU. Lično mi je neizmerno drago što sam posle dugog čekanja, kao ex-jugoslovenski i već dve decenije europski državljanin, ponovo sugrađanin svojim mnogobrojnim prijateljima državljanima Republike Hrvatske. Kao građanin sa 20 godina više europskog staža od Vas usudio bih se konstatovati da ste ulaskom u EU učinili jedan veoma mudar potez.

Ovim čestitkama bih dodao i jednu ličnu molbu: molio bih Vas da se potrudite, u okviru svojih snaga i mogućnosti, da Hrvatska ovoga puta bude pažljivija u odnosu održanje naše zajedničke federalne domovine.

Objavljen je javni konkurs za direktora EPS-a. Rok za prijave ističe u sredu 03. jula. Do petka su se javila samo dva kandidata. Ministarka je najavila da će sve biografije biti javne i da će javnost znati ko se sve javio, kakvo je njihovo iskustvo i šta su ti ljudi predlagali da mogu da urade u tom preduzeću. Zašto se javilo toliko malo ljudi?

Jelena Arnautović, muzikolog 

Kovanicu pljuckari sam izvela iz glagola pljuckati kako bih opisala jednu specifičnu kategoriju ljudi koja danas dominira Srbijom. Pljuckari su oni koji su suviše nesposobni, lenji i uplašeni da bi bilo šta preduzeli i promenili u svom životu i okruženju. Oni sebe smatraju žrtvama i opravdanje za svoje neuspehe, kojih su duboko svesni, traže u sistemu i drugim ljudima oko sebe. Štaviše, pljuckari se ne zadržavaju na pukoj konstataciji i lamentaciji da je svet oko njih suviše loš; naprotiv, oni pljuckaju. Pljuckaju po ljudima