Otvoreno pismo pokrajinskom sekretaru za kulturu i javno informisanje Slaviši Grujiću i zainteresovanoj kulturnoj (umetničkoj) javnosti

 Povod za ovo obraćanje je profesionalno neslaganje/negodovanje izazvano odlukom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine (u daljem tekstu: Sekretarijat) da finansijski i moralno (ovaj aspekat je posebno intrigantan!) podrži izložbeni projekat „Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914–2014”, koji bi trebalo da prezentuje i valorizuje vrednosti umetničke baštine Vojvodine (i Srbije!?) u XX veku, u jednoj (videćemo da li i jedinoj?!) stranoj zemlji.

Tačnije, odluka da se ovaj posao poveri novosadskoj privatnoj prodavnici slika Bel Art (koja se iz nekog razloga oficijelno naziva galerijom) koja je za ovaj posao kao izvođača kustoskih radova delegirala Savu Stepanova. Sve ovo čini se uprkos činjenici da u Vojvodini postoji Muzej savremene umetnosti, baš kao i brojne zbirke savremene umetnosti pri umetničkim, kompleksnim muzejima i galerijama sa fundusom ─ sa podrazumevajućim solidnim brojem iskusnih istoričara umetnosti/kustosa koji bi zadatak izvršili na podrazumevajućem profesionalnom nivou.

Skladno ad hoc planovima, koji u našoj kulturi predstavljaju endemsku pojavu, gde se važni poslovi odrađuju na brzinu, bez ikakve stručne supervizije ─ a na nivou diletantske, poluamaterske razbibrige koja služi da bi se neko „slikao“ pored nečeg „važnog“, u nekoj veoma „važnoj“ prilici, praveći se, analogno situaciji, i sam, eto, pomalo „važan“...

Jutros otvorim prozor a prozor je na prizemlju zgrade u jednoj maloj ulici u Profesorskoj koloniji i gledam uz pa onda niz ulicu, preko puta nema smisla bacati oko jer je tamo komšijina kuća iz tridesetih godina prošlog veka ali od drugog svetskog rata neokrečena pa nije prijatna za prvi jutarnji pogled ali ona dva bacanja oka niz ulicu otvori pogled i to direktno i neposredno na Beograd na vodi (BGnV) mada je gledajući mapu Beograda to nemoguće, previše je daleko, isprečio se beogradski greben od Kalemegdana, pored Narodne skupštine sve do Hrama i to zaklanja vizure iz ove despotastefananizije tamo do obale

Gost autor: horheakimov

 

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.
Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.
No dobro.

Na ovom je mestu proteklih nedelja, u nekoliko navrata, moja malenkost iznosila svoje skromno (ali neobično tačno) mišljenje o problemima koje imaju aktuelna opozicija i tzv. druga Srbija, te o razlozima njihovog nesnalaženja u aktuelnoj situaciji. U međuvremenu sam revidirao mišljenje. U stvari, avanzovao sam i sad mislim da problem nije u opoziciji, već u Vučiću.

У неко мало старије време постојао је релативно ограничен простор за промовисање идеја и људи, за најављивање акција, припремање промена. Speakers' Corner у Хајд парку представља неки симбол таквих алтернативних места где су се могле чути неке опскурни ставови, где су се могли видети разни чудни ликови. Традиционално је ипак то место било оно где се ретко могао срести главни ток јавног мнења. Јавност је најчешће информисана добро познатим путевима, постојале су "хоклице" за оглашавање којим се веровало, до којих се тешко стизало мучним степеницама пуних селекције и провере а кад се једном поне на њих иза речи изговорених или написаних стајао је ауторитет места са којих се изговарају... У Србији је то од дневних новина "Политика" на пример. Па кад се на страницама најстаријег листа на Балкану појави упуство за васпитавање деце па га још напише неко ко је написао књигу у којој је поручено "да је васпитавање процес који има одређени циљ: да дете одрасте и буде способно за самостално решавање већине животних проблема и аутономно функционисање у друштву" онда се њему верује.

„Ја бих га осудио (оног који је потписао уговор о продаји удела у Телекому) на двадесет година затвора!"
Борис Тадић, крај августа 2001.

„Треба тражити ревизију енергетског споразума!"
Борис Тадић, 4. децембар 2014.

In many ways, we are at the height of our cleverness at 4 a.m. So many brilliant ideas occur to us at four in the morning but as a rule they are gone by the time the alarm goes off a few hours later.

Not so today.

While my body and mind are still responding to Chinese time cues, making me think four a.m. is a darn good time to get up and start the day, I happen to be awake and aware of the pre-down cleverness which most of us sleep through.

Neretko se mogu čuti ocene da je  uzrok  trenutnog ekonomskog stanja u Srbiji  njen put ka EU. Ukoliko prihvatimo lako proverljivu činjenicu da je danas svaka  drzava, clanica EU, ekonomski i institucionalno jača od Srbije, shvatimo koliko su ustvari nelogične  ovakve ocene.

Problem Srbije nije njen put ka EU, vec ogroman otpor   tom putu kojeg pružaju oni koji se  za isti samo deklrativno zalažu.

Zašto toliki otpor??
 Moj i vaš gost:

Martin Krpan

 

Toblerone afera je "skandal" iz 1995 u čijem središtu se nalazila

Oni koji mrze najbolje se razumeju. Mržnja ih pokreće i koči u isto vreme. Pokreće u „koraku“ koji žele da naprave ka „vekovnom neprijatelju“, a koči da vide kolika im je zaleđina. Čopor je gorivo svakoj mržnji. Čopor je sigurnost, čopor su muda uvećana lupom, nevidljivi štit i tapija na činjenicu da si uvek u pravu. 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čitamo ovih dana Ćopića: Magareće godine, sad smo na pola Orlova... Lepa i snažna literatura pobeđuje čak i svu nespremnost na napor čitanja, nepor koji su generacije zagledane u brze slike na ekranima često nespremne da voljno ulože. Ali magija priče mu jednostavno nije dala ni najmanju šansu da je ignoriše. Zavela ga je neprimetno i potpuno obuzela. Silovit rafal emocija, raspoloženje koje se menja od smeha do suza, na kraju uvek ostane ta tuga kako i zašto se knjiga završila tako brzo a kad je počinjao nije mogao verovati da će je ikad završiti, da neće hteti da zaspi pre nego pročita još jedno poglavlje... i još jedno... i još jedno...

proba, proba, šes', šes'...

.

*

Nakon tromesečne 'pauze' obrela sam se u Bangkoku, kao početnoj tački mog daljeg putovanja. Planirala sam da krenem na jug, spuštajući se istočnom tajlandskom obalom duž Sijamskog zaliva prema Maleziji, iz koje bih ušla u Singapur, nastavila kroz Indoneziju i naposletku, krajem zime, stigla na Filipine. Zavisno od viza, novca i ostalih okolnosti, tu bih se zaustavila na neko vreme, da napišem novu knjigu pre nego što se otisnem na sever, u Japan i Koreju.

 

 

 

 

 

 

 

Očito je da deca i mladi trpe sve nedaće moralnog, socijalnog, ekonomskog i svakog drugog posrnuća društva. Naročito su žrtve  odsustva sistema vrednosti ili, bolje reći, totalno izopačenog sistema vrednosti koji se promoviše u medijima pa i u porodicama, vrtićima, školama i društvu u celini. Što reče Duško Radović, “Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa dati.”

 

Svedoci smo šta se sve dešava sa mladim ljudima i šta sve ti mladi ljudi rade drugima i sebi, a u svakom slučaju oni su žrtve, ali još uvek se izgleda ni roditelji ni društvo nisu ozbiljnije počeli time baviti.

S tim uvezi prenosim i preporučujem odličan tekst objavljen na portalu fokus.ba.

Tekst je poučanza sve roditelje,pa neka  pročitaju i nauče nešto ako već do sada nisu, a mnogi nisu ili su pogrešno naučeni pa greše i kod svoje dece.

Evo teksta u celini:

“I, šta sad, roditelji?

Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!Kad se potuče sa drugom u školi – dođu tata i mama, zaprijete kome treba, ucijene, samo da im zlato bude bezbjedno u školi, pa taman i da je krivo i da je započelo i da ugrožava druge. Ima i ono sva