Ovo je 2. epizoda  dokumentarne serije "Susreti s autizmom", a nadam se da će uskoro postaviti i treću, večerašnju.
Prva se najviše bavila uzrocima nastanka autizma, a ova druga i treća životom osoba sa autizmom i njihovih porodica. Govorili su o tome kako izgleda njihova sadašnjost i kako bi mogla da izgleda njihova budućnost.
U ovoj drugoj se rasplakao jedan otac. U trećoj je plakala jedna majka.
Moram da priznam da sam ja otplakala sve tri.

Globalna ekonomija tek izlazi iz najveće krize u poslednjih osamdeset godina. Čeka nas još dosta teških godina. Fer i transparentna međunarodna trgovina, kao i investiciona pravila su ugrožena. Vlade čine nove snažne uplive u privatne poslove. Opasne klimatske promene i ograničenosti prirodnih resursa destabilizuje zemlje. Nalazimo se na pred ključnim izborom. Diplomatija bi u nekoliko sledećih godina mogla da obezbedi - ili da podrije - životni standard svih nas daleko u budućnost.

Krajem prošle godine učestvovao sam na fascinantnoj ekonomskoj konferenciji u Forin ofisu u Londonu na kojoj su učestvovali i ministri, stotine britanskih diplomata, lokalni ekonomski stručnjaci zaposleni u ambasadama širom sveta, kao i direktori javnih službi. Diskusije i zaključci konferencije su ostavili veliki utisak na mene i zato bih voleo da ih podelim sa vama kroz kratku seriju blogova.
U svakodnevnom životu problemi nam lako odvuku pažnju od globalnih pitanja koja imaju uticaj na sve nas. Bilo da smo u Britaniji ili Srbiji, snažan ekonomski oporavak, širenje svetske trgovine i prelazak na održiviji nivo potrošnje biće ključni da bismo održali dobar životni standard. Zbog toga sam se osetio privilegovanim što sam u prilici da se vratim u London da čujem vodeće britanske stručnjake iz oblasti ekonomije i zaštite životne okoline.

Moja baka mi je uvek govorila: "Nemoj sine to da radis da te ne prozovu tako i tako". Meni bilo smesno ali sam veceras pricajuci pricu o nadimcima svojim klincima shvatio da je neko zbog nekakve sitnice stvarno dobijao "pecat za ceo zivot". 

Mile Roćko, kasapin iz Venca. 

Rade Sotona, postar koji je ima samo gornje prednje dve jedinice

Drakula, profa iz fizike.

Kenjomorac, klinac iz skole koji je uhvacen na delu dok je vrsio veliku nuzdu u jednom budvanskom plicaku.

Misirac, ciganin iz kraja.

Jeger, lovac iz jednog sela.

Mile Pipor,

Pijaca ili ispravnije Pijac, ne gramatički već zato što se u Beogradu tako kaže, jeste kultno gradsko mesto. Tako rečeno može oveštalo i pretenciozno da zvuči, ali zaista, mnogim građanima ali i onima koji se povremeno pridružuju Pijac je mesto gde doživljavaju grad i nalaze mu smisao. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, pozorište, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka i opstanka grada veoma važno i to neosporno, jer osobenost ovog gradskog mesta je da svaki građanin na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, sasvim individualan i slobodan. Pijac je, pored toga što je mesto prve, najstarije inicijacije grada i mesto nastajanja građanske slobode, mesto komunikativnije nego zvanično obeleženi trg (onaj kod Kneza oko čijeg imena se dvoume, na primer) ili Parlament.

Čuvar stada

V

Ima metafízike, i to dosta, u razmišljanju ni o čemu.

Šta ja mislim o svetu?
Otkud znam šta mislim o svetu!
Da se razbolim mislio bih o tome.

Šta mislim o stvarima?
Koje je moje mišljenje o uzrocima i posledicama?
Šta sam meditirao o Bogu i o duši
I o postanju sveta?
Ne znam. Za mene je misliti o tome zatvoriti oči
I ne misliti. Navući zavese
Na prozoru (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!

Magazin Mama i Bitka za bebe organizuju konkurs za
Naj-maminu priču

Kakve treba da budu priče?
Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom njenih prvih godinu dana. U svakom broju Mame zadaćemo novu temu, a januarska je:

Prva reč moje bebe...

Kako da pošaljete priču?
Dužina priče treba da bude do 2500 karaktera (bez razmaka)
Priču pošaljite na imejl: maminaprica@bitkazabebe.rs, do 31. januara

Poštovani ljubtelji sporta, srećna vam nova sportska godina!
Ovih dana/nedelja će biti nekoliko razloga za drogiranje:

 

Australian

Budući da sam u nekoliko navrata o tome pisao, a da je juče, ipak, Vlada Srbije sa ovog dokumenta skinula oznaku tajnosti, mislim da je bitno da se ovaj dokument pojavi i na Blogu, u integralnom obliku.

 

Da kažem samo da meni kao laiku Platforma liči na pokušaj da se Kosovu "ugradi" malo Kosovo u ustavno pravni sistem, i da je teško poverovati da će ovo proći kod onoga što se kolokvijalno zvoe Međunarodnom zajednicom. Na pravnicima je da tumače koliki je manevarski prostor dat pregovaračima, a na političarima da definišu šta su krajnji dometi a šta crvene linije.

Dakle, tekst Platforme za Kosovo:

 

On je kreirao RSS feed, Infogami, Creative Commons, Archive.org, Open library, Demand Progress, nosio na svojim leđima otpor prema SOPA. Dečak genije koji je bio u isčekivanju suđenja zbog skidanja PDF fajlova naučnih časopisa sa sajta MIT biblioteke.

U 2012. inflacija je dostigla 12,2%, dok je depresijacija srpske monete prema evru iznosila tačno 8%. Kako stvari stoje sredinom januara 2013, kurs bi mogao biti relativno stabilan tokom cele godine, dok bi rast potrošačkih cena (CPI) optimistično mogao biti 7% (u decembru, međugodišnje). 

Krajem 2000, kada je na vlast došla peto-oktobarska elita dinar je vredeo duplo više nego sada. Tada se evro kupovao za 58 dinara (tačnije rečeno nemačka marka se plaćala 30 dinara), da bi danas jedan evro vredeo oko 112 ili 113 dinara. U isto vreme ukupne cene u Srbiji su utrostručene, dok je rast cena u evrozoni iznosio nešto manje od 30%.

Kada bejah...ne mlađan lovac, nego klinac, ja, imađah jednu.... Ne! Ovako je bilo. Strina mog oca, moja baba strina a zvao sam je samo baba Kića, pravo ime joj je bilo Kristina, vrloveoma neuobičajeno ime za Crnogorku...e pa baba Kića je sa stricem i njegovom porodicom, tada, početkom pedesetih godina prošlog veka, živela na poslednjem spratu jedne zgrade u Molerovoj ulici. Iz stana se izlazilo na veliku terasu, danas bi to zvali ravan krov, bio je šesti ili sedmi sprat.

Ćale mi je vazda bio zauzet  poslom pa smo ili sami, mislim brat i ja, landarali po ondašnjem bezbednom Beogradu ili nas je majka, doteravši nas koliko je to bilo moguće, vodila u Snežanu na pogačice i jogurt, na Kalemegdan, u Zoološki vrt, Pozorište Boško Buha ali i u posete prijateljima i rođacima.

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.