„Ovu poruku obavezno uništiti nakon čitanja" - sećamo se ove rečenice iz ratnih, špijunskih, pa i ljubavnih priča i romana. Obično je poverljiv kurir prenosio poruku zapisanu na parčetu hartije od jedne do druge osobe, a ona je sadržavala i upozorenje da je treba uništiti (spaliti, sažvakati i progutati i to bukvalno) čim se pročita njen sadržaj. Ponekad je poruka pisana tajnim mastilom, koje se vidi pod specijalnim svetlom, određenim uglom gledanja, sa zagrevanjem i slično. Poznat je i slučaj pisanja poruke na glavi ošišanog vojnika, a onda čekanje da mu kosa poraste kako bi se poruka sakrila i prenela.

Kako spaliti ili progutati poruku u današnje vreme kada se one prenose elektronskim sredstvima komunikacije? Kako sačuvati privatnost i tajnost komunikacije? U ovom tekstu su opisani neki od aktuelnih sistema i aplikacija.

 

Iako nisam ovisnik o Facebooku, skoro svakog dana prošvrljam po njemu bar pola sata. Pre svega da bih video koje su izložbe, zanimljivi događaji...planirani za danas, sutra...a pogledam i šta je ko od mojih prijateljica i prijatelja postavio na stranu. Tako juče naiđoh na citat iz opusa Ive Andrića, koji glasi: Ne mogu ja dobri čoveče ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav. Od sebe se ne može ozdraviti.

Narodnim

Elem, smisljamo rano jutros, moji prijatelji Holanđani i ja gde da idemo u nedeljni provod, Nemačka, Belgija, il u lokalu, po Holandiji. I ja kažem da bih volela da vidim grad Jednoroga u Severnoj Holandiji, zove se Hoorn, slušala mnogo, gledala slike, al nikad bila.

I tako, krenemo mi autom za severnu Holandiju, prva destinacija prekrasan gradić po imenu Marken, na ostrvu u moru, ali to i nije more, nego jezero, jer je još severnije pregrađeno, što i nije bitno za ovu priču. Ali, divan gradić, drugačiji od drugih delova Holandije, kuće mahom drvene i obojene u tamno zeleno, radionice klompi, idilični restorani, marine, brodići, ptice, uživancija.

Ovi praznični dani - skoro dve nedelje odsustvovanja sa posla, jer svaka firma i ustanova gleda da spoji sva moguca crvena slova u kalendaru - posveceni su generalnom besposličarenju. Razmenjuju se posete rodbini i prijetaljima, jede se i pije preko svake mere dok onaj mali ostatak dana čovek provede usidren ispred TV-a ili kompjutera ubijajuci mamurluk ili gorušicu, gledajuci da kako-tako ubije vreme do sledece posete ili sledeceg prežderavanja i oblokavanja ...

 

Kako za koga, naravno!

 

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.

Unutar Europske unije postoje zemlje koje poseduju državnu crkvu, postoje zemlje s većim ili manjim stupnjevima saradnje između države i religijskih zajednica (uz veće ili manje preferiranje najvećih među njima) i postoji model laičke republike, jedino, iako ne do kraja, sproveden u Francuskoj. Od Francuske revolucije, 1789., pa tokom celog 19. veka, do zakona o odvajanju crkve i države u Francuskoj, 1905., Francuska je proživljavala više prelomnih momenata koje bismo na istorijsko-institucionalistički način mogli interpretirati kao „zavisnima o (odabranom) putu".

Zvao me na ples. Onako prijateljski. Zaista. Samo da igramo.

Bal je pod maskama - kaže. Evo ja imam jednu. Stara je već. I svi znaju da je moja. Da idemo?

Tekst koji sledi je samo nastavak mog predhodnog posta na istu temu, fokusirano na ono šta nam rade oni koji su plaćeni da obrazuju i vaspitavaju decu, a valjda su nam  DECA  UKRAS SVETA .

Nekada su decu  učili na stihovima Branka Radičevića njegove pesme su bile  u udžbenicima udžbenicima. Danas su napisani neki novi udžbenici gde više nema Brankovog poziva “Brže braćo amo, amo da se skupa poigramo”, “ Dalje od nas tamo , tamo da vas više ne gledamo “.

Ne amnestiram roditelje ali i njima je teško da deci objasne glubosti i nebuloze koje se deci serviraju na časovima istorije, jezika i veronauke.

Najveći je problem što je teško naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima, kako je to još davno rekao vladika Nikolaj.A mi smo izgleda baš došli u tu situaciju.

U pravu je Dobrica Ćosić kada kaže  da se kod nas “Antropološka i mentalitetska dekadencija, ispoljila se u lenjosti, bahatosti, prostaštvu, nemoralu i hedonizmu bogatih”, ali nije u pravu kada za to traži krivucu u drugima.

Nad našom decom i omladinom već dobrih 20 godina provodi se pravi duhovni, moralni, vaspitni, obrazvni i mentalni genocid, zaglupljivanje, idijotizacija(poseban proces koji provode patriJote)  i debilizacija.

 

Uz saglasnost autorke, tekst je preuzet sa bloga svetlo tamno.

Šta će mi ovo kamenje

Kada je u pitanju nastava iz predmeta  Likovna kultura postoje mnogobrojne objektivne teškoće ali i predrasude. Pokušaću da izdvojim  neke  sa kojima se svake školske godine nosim.

Učenici:

-   Sad još i likovno moram da učim!

-   Šta će mi ovo kamenje? ( arheološki lokaliteti - Grčka, Rim )

-   Zar moram da idem, vidim, posetim (izložbu, muzej...) pustite me molim vas...

Tu smo. Svi na broju. Brojali smo se par puta i još nekoliko za svaki slučaj i utvrđeno je da je sve kao što treba. Kontuzovano. Uspeli smo da dočekamo Novu Godinu po svim pravilima dobrog dočeka, promenivši usput planove tako da zavaramo tragove po kojima smo pokušavali da pratimo sami sebe. I ne samo to, uspeli smo da se probijemo i kroz prvi dan Nove Godine. A on nije šala.

Cjeli je dan bilo mracno i oblacno. Kao da je zadnjem danu stare godine vec svega bilo dosta pa se tromo i mrzovoljno vukao kroz vlastite tamne oblake. A i kisa se nesto neckala. Kao da je i njoj bilo ljeno da se posljednji put stare  godine  baci u narucje  zemlje.

Jedino je temperatura znala  kuda ide na izmaku stare godine, iako je bilo ocigledno da "vozi" suprotnim smjerom. Stepeni su  gotovo u stopu pratili sate. Tako da je  u 17 casova bilo isto toliko stepeni.

I dok su termometar  i  casovnik vodili mrtvu trku  tog zadnjeg decembarskog dana, komsilukom  je odjeknula sporadicna, ali ipak  glasna, paljba petardi i pokojeg vatrometa.

16. novembar-17.decembar 2012.

 

Grad večitog proleća

*

Kunming, prestonoca Junana, najjužnije i po mnogima najlepše kineske provincije. Stižem u rano jutro, vozom iz Šangaja.

Dočekuje me sunce. Nema ni devet a već me je toliko ugrejalo da mi je vruće u jednoj majici. Ovaj grad zovu i „Gradom večitog proleća“.

Ulice Kunminga su čiste i umivene.

Moje uspomene su moj rodoslov
Živimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenično rađamo
ja njih i one mene