Znam. Znam da ste je voleli, a da sada je volite sve manje. Znam i da ste nekada slušali svaku njenu reč, jedva je čekali, a sada za nju retko lepu reč nađete. Znam da ste joj verovali, a sada verujete da vas je baš ona razočarala. Znam i da se ovakve stvari ne pišu za rođendanski dan, ali mi smo je pravili zato da ona bude mesto gde ćemo moći da govorimo, pišemo, radimo ono što se drugde tada nije ni moglo ni smelo. Sem na Devedestdvojci. Na Radiju B92 koji danas slavi 25. rođendan.

Možete da ga ne volite, možete svašta da pričate, ali ja sam i dalje ponosna na to što sam bila među onima koji su pravili i napravili Radio B92. Ako nekoga boli to što nije sada onakav kakav je bio, onakav kakav smo želeli da bude, onakav kakav bi trebalo da jeste, boli mene i sve one koji su mu posvetili godine života, radeći na njemu i van onoga što se drugde radnim vremenom zove.

Ponosna sam na sve njih koji su ga voleli za koje je taj radio bio drugo ja. Ponosna na vreme koje je pokazalo da su na njemu radili dobri, kreativni, pametni ljudi, hrabri ljudi koji su i van radija bili ili jesu važni za ovu zemlju. Na Radio B92 su dolazili ljudi koji su želeli da rade drugačije, bolje, koji su na njemu tražili prostore kojih nigde drugde nije bilo. Zbog toga danas tako puno ljudi koji nešto znače u svojoj biografiji nose ime Radija B92.

Taj radio i ti ljudi su bili, i mahom i ostali, više od prijatelja. Zato što smo živeli zajedno, u redakciji smo provodili više vremena no u svojim kućama, znali smo sve o svakome, slavili smo zajedno rođendane, venčanja, položene ispite, dobro urađene poslove, prve rođene »redakcijske« bebe...Radili smo, u početku, pomoću štapa i kanapa, drugi su bili veliki, podržavani, iskusni, imali su sve što smo mi, »oni klinci«, mogli samo da sanjamo. Sve sem hrabrosti da budu više i da rastu svakog dana, uporno i sa dubokom verom da može još bolje.

To je bio radio na kome smo učili da budemo novinari, urednici, tonci, radio koji je rastao svakog dana zato što smo u njega ulagali i više no što smo znali da smemo ili umemo.

Zbog toga, svima onima koji smo ovaj radio pravili, koji smo za njega živeli, voleli ga, bili i ostali ponosni na njega – srećan rođendan!

Tog proleća uveliko se pričalo o potrebi da Beograd dobije omladinski radio i televiziju.

Postojali su, doduše, Index 202 i Ritam srca ali, to su bili programi pri "velikim" radio stanicama.

Onda je, negde krajem marta, počelo da se šuška po Radiju da će se, zarad Dana Omladine, 25.maja oformiti dve nove stanice - omladinske, naravno. Jedan radio i jedna televizija.

Na prethodnom blogu kod AD, gde se diskutovalo o smanjivanju beneficija za pojedine društveno osetljive grupe, trudnice, decu sa teškoćama i sl.  bloger gavrilo ponudio je svoju ideju za rešavanje nekih od problema sa kojima se suočavaju pre svega osobe sa invaliditetom i formiranje jednog sistema koji bi bio pravedniji, transparentniji, odgovorniji, a koji bi mogao biti primenljiv i na neke druge grupe. Ja sam mu ponudila opciju da kao moj gost tu ideju razradi, obrazloži i kroz vaše komentare obogati, popravi i ako bude volje, saglasja i mogućnosti to i prosledi "dalje".

Nadam se gostovanju i jedne blogerke koja bi nam približila svakodnevne probleme onih koji zbog manjkavosti sistema (pre svega zdravstvenog,a i drugih) ostaju van njega.

Dakle moj gost je gavrilo, u epizodi:

Друштвена одговорност - Пронађимо одрживо решење

[Подржи себе, подржи друге]

Карневалска реалност је сигуран простор у коме се испитују и изазивају важеће друштвене норме, обичаји и догме. У карневалској реалности луде постају краљeви, краљеви луде, блудници постају чедни, чедни постају блудници, жене постају мушкарци, мушкарци постају жене, војници постају музичари, свет постаје верски простор... Карневалска реалност је простор у коме се тестира „како би било, кад би било".

Карневалска реалност је сигуран простор, јер омогућава да се то другачије друштво, једном када се карневал заврши, усвоји или одбаци. Када се карневал заврши све се враћа на старо, а друштву остаје могућност да временом усвоји или одбаци испробане односе. Карневалска реалност омогућава да се превазиђе окошталост устаљених норми, обичаја и догми, па је тиме психо-социјални елемент који омогућава напредовање једног друштва.

Već nekoliko dana slušam, pa proveravam jednu vest koja je objavljena i po posledicama izazvala i reakcije i poruke koje joj može biti i nisu bila prvobitna namera.

Ali stvar sa odgovornošću za javnu reč je takva - dok reči javno ne izgovorite vi vladate njima, a jednom kad se javno izgovore - one vladaju onima koji se javnim poslovima bave.

Naime, jedna politička stranka u Srbiji DSS je, "provocirana" zakonskim

mlada pesnikinja sarah key 
ima lepu vežbu za svoje učenike.

ona traži od njih da naprave listu od najmanje tri stvari
za koje su potpuno sigurni da su istinite za njih lično.
i da onda od toga naprave pesmu.

ja neću tražiti od vas da pišete pesme, ali ajde probajte
da napravite listu od bar tri stvari za koje sigurno znate da su istinite.

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis

Mislim, kad je ovako "divno" vreme, ajde bar da pustimo malo muzike... 

Gost autor "sremcica"

Intervju: Dragan Velikić

Dragan Velikić je književnik čije svako novo delo u čitavom ex-Yu regionu izaziva vanrednu čitalačku pažnju. Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem, geografskom, mentalnom i emotivnom prostoru Centralne Evrope. Nedavno je za svoju književnost dobio Nagradu grada Budimpešte (u obrazloženju stoji da je Velikić u svojim knjigama stvorio „nepristrasan i uvjerljiv portret mađarske priijestonice"). Neposredan povod za ovaj intervju je izdavački poduhvat beogradske „Lagune", koja je objavila reizdanja čak četiri Velikićeve knjige - najpre je krajem 2012. objavljena „Bonavia", tokom 2013. romani „Severni zid" (1995) i „Danteov trg" (1997), a iz štampe se upravo pojavio „Ruski prozor" (2007), svakako najpoznatija i najčitanija Velikićeva knjiga.

Razgovarao: Nebojša Milenković  

Pre no što dođemo do knjiga, možete li pokušati da odgovorite na pitanje: ko ste vi, Dragane Velikiću?

Ja sam vaš Vođa. Ako me volite, biće vam lakše. Grešite ako mislite da ja sebe volim više nego što ćete me vi voleti. Prljavi ste i glupi i niko vas ne voli. A evo ja, jedino ja, prihvatam vas kao svoje, neradnici moji, bagro draga. I sam sam potekao iz ove sujeverne i primitivne sredine, što me čini jednim od vas. Ipak, sudbina i Bog su hteli da vam ja

                 Život čine male stvari.
                 Vaše malo, nekom je mnogo.
                 Sreća je u darivanju.

               Ok. Zvuči toliko prežvakano, ofucano, potrošeno...
               Opet, ako neko uloži svoju energiju, svoje vreme, svoju maštu, svoje srce ( ma kako to zvučalo patetično ) u ideju kako nekome olakšati, a nekome ulepšati koji dan, valja barem pogledati o čemu se to radi. A onda sesti, porazmisliti, pa prema željama, mogućnostima, sklonostima... rešiti nalazimo li se u čitavoj priči.

               Dakle, evo jedne zanimljive akcije koju je osmislila i pokrenula moja gošća Fantomatsicna:

Šta je VAŽNO?

VAŽNO je biti živ/a. (Dozvoljavam sebi izvesnu dozu sumnje u ovu tvrdnju)

VAŽNO je disati, kad si već živ/a.

VAŽNO je jesti i piti (vodu, čaj...), da bi ostao živ/a.

VAŽNO je urinirati i fekalisati.

VAŽNO je...šta još ono beše VAŽNO?

Da li je VAŽNO biti zdrav/a?

Da li je VAŽNO biti dobar roditelj? (Šta to uopšte znači?)

Da li je VAŽNO biti dobar/a suprug/a (???)

Da li je VAŽNO imati prijatelje?

Da li je VAŽNO imati ili nemati para (za koliko-toliko pristojan život)?

Da