Ključevima – priručnicima za identifikaciju ptica sam se u više navrata bavio, ali sam tada opisivao knjige dostupne u domaćim knjižarama. No, godine su prošle, a po tim knjižarama se, tada nova i stidljivo ponuđena odeljenja prirodnjačkih izdanja pogasila i svela na one priručnike za kučkare i mačkare, te za držače ptica po kavezima, što sa prirodnjačkom literaturom ima veze koliko i Stari zavet sa Poreklom vrsta.

Kiša je slinila te večeri 26. aprila 1964. godine. Pećina na samom rubu mitologije je ponovo prokišnjavala izazivajući gljivičnu radost kod svih njenih parazitskih, florističnih stanovnika. Usud se to veče izborio za nekoliko slobodnih sati, ne bi li mogao da ode na derbi Zvezda-Partizan. U kamenom domu planera sudbine je, na rubu živaca, tumarala jedna od tri Suđaje. Pokušavajući da sanira posledice poplave u najavi, tražila je po podužem spisku majstora bar jednog spremnog da svojom stručnošću zapuši cureće rupe po pećinskom stambenom objektu.

-      Krepaćete u bedi i jadu, dabogda vas svi mrzeli! – klela je očajna Suđaja videvši na površini sutrašnjeg ručka, koji se krčkao u kazanu neophodnom za magične priče, da nema majstora spremnog da dođe do pećine na kraju sveta.

-      Slutim da se sutra selimo odavde, javlja mi se da ću nekog udaviti u prvoj narednoj kapi koja mi se zabode za vrat. Ko je našao uopšte ovu pećinčugu?! – cvilela je druga Suđaja, pokušavajući da uspostavi internet vezu, ne bi li proverila spisak novorođenih jedinki.

                                                                                               ... ostalo je nas par, njenih siročića.

I bi noć. I svanu dan.

Drugi na Odeljenju intenzivne nege.

"Je li, kad nam donose decu?", pitam ženu koja leži do mene, takođe porodilju koja se oporavlja od carskog reza.

"Nikad."

"Ha, ha. Dobra ti je ta. Ajde, ne zezaj, stvarno, u koliko sati donose decu?"

"Ma, ne zezam, ženo, ne donose decu uopšte. Bebama je zabranjen pristup na intenzivnu negu."

Gledam je pomno, sve očekujući da uočim osmeh u uglu usana. Čekam da mi kaže da se šalila. Ona, međutim, ostaje mrtva ozbiljna. Prčka nešto po svojoj torbici i kaže:

Dragi prijatelji,

Juče su objavljene prve četiri priče koje su pristigle na naš konkurs.
Tema decembra je, da podsetimo, Kada sam prvi put ugledala svoju bebu.

Priče koje smo objavili:

1. Četvrtak
2. Ljubav je tvoje srednje ime
3. Priča o mojoj mrvici
4. Kada sam prvi put ugledala svoju bebu

 
amon duul

„Evo i slike za mamicu..." reči su doktorke koja mi je vodila trudnoću. Posle jednog ultrazvuka sam pitala da li mogu da dobijem sliku moje bebe i ona se nasmejala. Nakon toga, svaki put sam dobijala sliku. Trudila se da nađe najbolji položaj za slikanje. Ova slika je bila posebna. Videlo se samo lice moje bebice. Mogao se samo naslućivati njen izgled uz malo mašte i puno želje.

Moja Lenka je rasla... okretala se dok joj je to prostor dozvoljavao. Posle me je udarcima podsećala da je tu, kao da stomak nije bio dovoljan. Bila sam jako velika trudnica, a Lenka velika beba.

Naša priča počinje jednog kišnog septembarskog dana. Oblaci su se nadvili nad našim gradom, a ja sam odlučila da taj dan iskoristim da prošetam do porodilišta i otvorim karton jer sam ušla u deveti mesec, ni ne sluteći da će mi baš taj dan promeniti ceo život. Na sasvim slučajno urađenom ultrazvuku utvrđeno je da sa bebom nešto nije uredu. Kada mi je to saopšteno dok sam ležala na krevetu osetila sam snažan pritisak u glavi i osećaj kao da se gušim. Ustajući sa kreveta počela sam da plačem što se pretvorilo u snažne jecaje koje nisam mogla da kontrolišem. Odmah sam

Probudila sam se u ogromnoj sobi, bilo mi je hladno. Osvrnula sam se oko sebe, za stolom, udaljenim par metara od mene, sedeo je lekar, meni okrenut ledjima i pisao nešto. Napregla sam se da kažem nešto, ali mi je grlo gorelo. Počela sam da se mrdam, šuškajući čaršavima i on se okrenuo. Nasmejan, prišao mi je sa čašom vode. Kad sam ugasila vatru u grlu, pitala sam gde mi je suprug. On se široko nasmejao i rekao da je u bebi bloku i da je sve u redu. Pitala sam gde je moja beba. On se još više nasmejao i rekao da je sa tatom. Zatvorila sam oči. Sledeći put kad sam ih otvorila,

Tog 29. septembra 2011. stizale su poruke, zvonio je telefon...svi su hteli budućoj mami da čestitaju rođendan i pozele da baš tog dana dobije najlepši poklon. A mama je znala da će se to desiti... Još pre mesec dana mališa joj je u snu šapnuo da će doći u četvrtak. Sve je krenulo ujutru, mama se hrabro javljala na telefon, kao da se ništa ne dešava. Želela je da to bude iznenađenje.

Sreli smo se tog 29.septembra u 17:50h, oči u oči. Gledala sam ga, mazila za nogicu, a zatim i par sekundi držala u naručju. Osećaj? Da li ga je moguće opisati? Mislim da nije. Jeza,

Ako razmišljate o svojoj budućoj karijeri i o tome šta bi sve moglo da vam pomogne da za 5 ili 10 godina ostvarite neke ciljeve koje ste zacrtali, razmislite i o Čivning (Chevening) stipendiji koju finansira Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije (Foreign & Commonwealth Office).

Gost: G. Cross

Kako se evo približavamo kraju i ove 2012 godine pomislio sam da ne bi bilo loše da neko napiše Izveštaj o stanju moje (jugoslovenske) nacije.

Elem, ja sam otišao iz Jugoslavije 7.og Aprila 1992. Još se secam kako sam sedeo 6. tog Aprila u Cvijinoj kancelariji u Energoprojektu i gledao na CNN početak rata u Sarajevu. Pucali su oko Holidej Ina. Ja sam ustao i rekao: Odoh ja odavde. Ujutru sam seo u voz za Budimpestu i odatle avionom za London. Godinama kasnije mnogo, mnogo puta sam bio na Ferihegy aerodromu i svaki , baš svaki put se setio tog jutra kako sam sedeo na aerodromu, pio kafu i mislio: Gospode, šta ja to radim sa svojim životom?

Ove nedelje bi Komisija za kukuruz Ministarstva poljoprivrede trebalo da objavi prve rezultate svog rada. Želim da verujem da ti rezultati neće biti da su se sastali i da su doneli zaključak da treba raditi. Želim da verujem i da će članovima komisije prvi rezultati vanrednog inspekcijskog nadzora dati rezultate koji će moći da ih usmere na pravu stranu.

Danas je Dan ljudskih prava kojim se obeležava 10.12.1948 kada je doneta Opšta deklaracija UN o pravima čoveka, važan dokument koji je oblikovao poslednjih 64 godine ljudske civilizacije.

I te 64 godine su skoro pa dovoljan podatak za opisati našu, ljudsku vrstu, tek 64 godine imamo propis kojim tvrdimo da - svi ljudi imaju jednaka prava, 4000 godina pisane istorije i desetine hiljada godina razvoja ljudskog društva trajala su i prošla bez saglasnosti o tome da - svi mi ljudi imamo jednaka prava, bez obzira gde smo i kakvi smo rođeni - svi smo ljudi i to je osobina koja nas čini jednakim u pravima koja svi moramo imati.

I pošto nisam uspela da nađem lako dostupan tekst Deklaracije na srpskom na internetu, prenosim ga kao post, mislim da ljudima treba da bude jako lako dostupan da bi uopšte znali - otkud nam koja su i čija su naša ljudska prava.

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.