TREBA ZNATI STRANE JEZIKE

 Musculus sternocleidomastoideus ili sternokleidomastoidni mišić predstavlja bočni površinski mišić prednje strane vrata. Preciznije, ovaj mišić je bočni pregibač glave.

 Čovek stoji na ulici sa mapom grada u rukama. Mapa je raširena i njen vlasnik izgleda upravo kao da uzalud pokušava da se orijentiše u nepoznatom gradu.

Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!

„Hej Džo, jesi šenuo, kuda si to sa mikrofonom krenuo?" zvučao bi prepev čuvenog hita Ramba Amadeusa iz devedesetih prilagođen počasnom fudbalskom krugu u Maksimirskoj šumi. Na omotu albuma bi stajao Džo - kosilac Goranca Sulejmanija, junak besmisla, hvalisavac monstruma, kusur od Gotovine, animator desetine hiljada Evropejaca - srećnika, koji su te noći spremno pevali pesmu koja se čula do Amazona.

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

Potaknut nedavnim izlaskom novog izdanja "Ala i Bauka", Anonimni autor zavirio je u svoja kriptozoološka istraživanja i zamolio me je da mu objavim ovo: 

U mom današnjem kriptozoološkom blogu pisaću o jednom malo proučenom, nekada dosta čestom, a danas gotovo iščezlom vilinskom stvorenju Balkana.
Reč je o Karakondžuli, formi lokalnog demona koja je milenijumima u sitne sate zagorčavala život „ljubiteljima čašice" ovih prostora.
I ako se danas, u vreme opšte svetske recesije i naše već tridesetogodišnje nacionalne depresije, u ovoj napaćenoj zemlji pije više nego ikada u prošlosti, izvorna Karakondžula ne može se gotovo nigde pronaći. 

Moje bore su moje i samo moje! Moje bore su šezdesetsedmogodišnje delo mog života. U njima su zapisane sve moje životne dogodovštine kojih se sećam ili ne. Moje bore su neka vrsta spomenara, požutelog, iskrzanog, pohabanog... od duge upotrebe ili možda bolje, sumerske ploče u koje je urezivano sve od mog rođenja do danas. U njih su utkane radosti, veselja, tuge, ljubavi, potajne i ostvarene ali i zablude, greške, fulanja, uvrede koje sam drugima nanosio i uvrede koje su drugi meni upućivali. Ne bih ih, ipak, moje bore, menjao ni za šta na svetu!

Ima oko mene mnogo izboranijih ljudi, čak vrlo mladih, život večiti šaljivdžija, urezuje bore po nekakvim svojim pravilima koja nikada nećemo saznati.

--

Upoznao sam ga na ArtWalk-u, to je neka umetnicka pizdarija koja se desava svakog drugog cetvrtka u Dauntaunu Andjelesa.

Postoji sjajna knjizara koja cela 2 sprata drzi u haosu knjiga, poredjanih i pobacanih nasumice, i svaka kosta Dolar. Nebitno ima li 300 listova i onaj papir kojim ne mozes dupe da obrises, ili je u pitanju fanzin koji je zaista napravljen od toalet papira. Ima i video kaseta, sumanuti naslovi.  Isto Dolar.

 Prisao je on meni, jer sam buljio u ovo 

Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.

Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.

Svako onaj ko uz dignutu desnicu uzvikuje dobro poznat poklic: za dom spremni, ili nema   grama mozga ili je pak beskrupulozna zivotinja zarobljena u ljudskom oblicju. Ogromnom Vecinom se radi o  supljoglavoj balavurdiji koja  u nedostatku  vlastitog identiteta isti trazi u raznoraznim, cesto nakaradnim, coporima.

Naravno, postoje i oni kojima godine ne mogu nista pa se u njihovom slucaju sa  godinama ne povecava gramaza upotrebljivog mozga.

Medjutim, ne derane, sto bi reko Djole, nisu oni najgori. Najgori su oni sto sute na sve ovo.

U kontinuiranoj borbi koju Srbija vodi sama sa sobom već desetlećima – ništa novo. Borba traje, ishod potpuno neizvestan, a linija „fronta” prolazi kroz srpsko društvo praveći civilizacijski hijatus. 

Linija rascepa, istorijski gledano, nekada je bivala definisana strankama ili pojedincima koji su svojim delovanjem obeležili vrednosti za koje su se zalagali. Jedni za „tradicionalno”, drugi za „moderno”, jedni za napredak, drugi za status kvo, jedni za Istok, drugi za Zapad... U različitim istorijskim prilikama različite su teme bivale predmet spora sukobljenih struja. No, ono što je zanimljivo, u prošlosti je linija uvek bila jasna, znalo se koje organizacije, stranke ili ličnosti zagovaraju koju opciju, dok danas to već nije slučaj.

Autor: Rodoljub Šabić

Od nedavno se na beogradskim ulicama mogu videti bilbordi kojima se traži uvođenje video nadzora u svim školama. "Potpisani" su od strane "Beogradske inicijative" a izgledaju ovako:

Može li u vezi sa "porukom" biti nekih problema?

Prilično sam siguran da ogromna većina ljudi, bar svi normalni, ne mogu imati nikakav problem s tim da podrže zahtev čiji je cilj da deca - "uče vredno i rastu bezbedno".

Аli istovremeno, ipak, pretpostavljam i da nije mali broj onih koji bi mogli imati određene rezerve prema tome da je pravi, a pogotovo da je jedini način da se deci to obezbedi - "video nadzor u svim školama".

Međutim, razlog za ovaj post nije ideja da se raspravlja o vrednosti, opravdanosti i mogućim dometima video nadzora, već nešto sasvim drugo.