I tako.. zavalite se. Kvalifikacije su danas, a trka sutra u dva. I ako vas neko pita, formula se u stvari kaže momua ili nešto tome slično.

... I da, ovo je poklon blog za Snežanu Mihajlović.

Srbija je ovih dana prepuna citata iz filmova. Neke scene kojima smo se smejali dok smo filmove gledali u bioskopima ili na malim ekranima TV prijemnika postaju tužne i uznemirujuće kada ih vidimo ili doživljavamo.

Situacija oko bugarske nuklearke, makar prema pisanju novina podseća na scenu iz filma «Ko to tamo peva». Ne znam da li se sećate onog dela filma u kome Paja Vujisić naplaćuje karte i stiže do starca koji ide da poseti sina u vojsci. Uvređen opaskom da verovatno nema novca starac vadi novčanik i kaže nešto kao «Neću jednu kartu, hoću pet ili ni jednu».

Tako i Srbija, na ponudu da da jedan posto (prema medijskim procenama oko 70 miliona evra) za gradnju elektrane , odgovara, opet preko medija i nezvanično, da hože da učestvuje u projektu sa pet odsto (350 miliona evra). Ne znam da li jeistina ali ni pijani baroni se tako nisu ponašali. Naročito ako nemaju para. A nekako izgleda da Srbija nema novca za ovakvo zezanje.

ili kako se od usamljene zene u temisvaru stize do smaka sveta kod poslednjih komentara...

Vrlo cu kratko. Sedim sama u lobiju hotela u Temisvaru, kolega otisao u sobu, boli ga uvo, ima komp, a ja ovde lopatam po tastaturi i smaram drugare na fejsbuku, tviteru, linkedinu, skajpu i blogu, i to bez c i c.

Nemam kompjuter u sobi, tako da to sto u istoj imam internet i nije od nekog krucijalnog znacaja, koliko se ja razumem, mada ne iskljucujem mogucnost da pojma nemam. TV kanali su na rumunskom, italijanskom i nemeckom, i ma kako savrseno tecno govorila sve te jezike,

ako imate decu ili planirate da ih imate.

11. novembra 1918. godine u francuskom Kompijenju, potpisano je primirje između sila Antante i Centralnih sila. Nakon četiri godine okončan je veliki rat (mislilo se najkrvaviji i najstrašniji - ne sluteći šta će se desiti koju deceniju kasnije).

11. новембра 1918. године у француском

Odavno je najavljeno... Ali, dani na kalendaru tinjaju gotovo neprimetno. Kao zaboravljena cigareta u pepeljari, koja dimi i polako se "skraćuje". Tako domilesmo i do današnjeg datuma. Strastvenima je delovalo da užasni 11. novembar nikad neće doći. Logički, matematički i kalendarski da, ali psihološki valjda nikad ne. Maltene kao, za one koji u to veruju, smak sveta: veruju da će se desiti, ali im deluje da do tada ima još čitava jedna odgođena, ili rezervna večnost.

Ima tome dva meseca i deset dana kako Marko pohađa predškolski program u školi koja nam je pod prozorom. Nauživalo se dete! Naučio pesmicaaaa... ni broja im se ne zna. A voli da recituje, na majku, ljubi ga majka. Majka recitovala Titu, on će Svetom Savi. Ne mari. Jedinu smo krizu imali kad je onomad došao iz škole tvrdeći da su učili pesmicu u kojoj tanjir kenja.  

"Crni sine, ti to nisi nešto dobro shvatio!"

"Ma, jeste, kad ti kažem - tanjir kenja."

"Pa, kako ide pesmica?"

"Ne mogu da se setim kako počinje."

"Pa, ajde ono što se sećaš."

"Da me mine pusta želja, dajte meni tanjir kenja."

Devet godina je Halobeba pomagala nama, u bilo koje doba dana ili noći mogli smo da je pozovemo. Iz bilo kog dela Srbije ili inostranstva. Sada Halobeba ima problem, naravno sa novcem, i bez naše pomoći bi mogla da bude ugašena. Svi vi koji ste se javljali, reagujući na prethodno objavljene blogove o teškoćama u kojima se našla Halobeba, svi koji imate bebe ili ćete ih dobiti, koji ih nemate, ali razumete koliko servis poput Halobebe znači roditeljima, bebama, deci, svi vi koji razumete koliko je bitna svaka pomoć u borbi protiv bele kuge, koliko je bitna pomoć budućnosti,

od danas možete pozvati Fond B92 na broj telefona 064 815 12 42 i ponuditi svoju pomoć Halobebi.

Ili uplatiti na račun: Uprava za trezor za Halobebu 840-627667-91,  IBAN je RS35908500150000585828 

Pomozimo Halobebi, kao što je ona nama pomagala. Ne dozvolimo da se Halobeba ugasi samo zbog novca.

Poštovane kolege, 
obraćamo Vam se sa zahtevom da poništite svoju odluku o dodeljivanju počasnog doktorata Beogradskog univerziteta Majklu Volceru (Michael Walzer), profesoru Prinstonskog univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako počinje pismo upućeno Senatu Beogradskog univerziteta, koje su potpisali čak 204 nastavnika tog univerziteta.

Ova država je mogla da uhvati i isporuči ratne zločince, regionalizuje državu i da da punu autonomiju Vojvodini, da smanji birokratiju, sistemski oteža korupciju i/ili da pošalje signal da nismo ovde baš svi potpuno ludi i da shvatamo da je Kosovo Kosovsko a ne Srbijansko
ali nije učinila ništa od toga; ona privrženost evropskom putu dokazuje zabranom pušenja.

Ova država je mogla da osetljivu društvenu ravnotežu poremeti tako što će pomagati pametnije i uspešnije a ne štetu glupljih i neuspešnijih; da je poremeti hvatajući se u koštac sa potpuno neadekvatnim obrazovanjem a na štetu primitivizma, neznanja i nacionalne zatucanosti; da da prednost onima koji se više trude a ne onima koji bolje podmazuju; jednom rečju, da napadne tradicionalne odnose dajući vetar u leđa pozitivnoj selekciji i elementarnoj pravdi, da učini sve ono na šta narod ovdašnji navikao nije ali želi a ona
a ona je tu složenu i osetljivu društvenu ravnotežu poremetila tako što je podržala nepušače otvoreno a na štetu pušača - jer, da se ne lažemo, to su (uz časne izuzetke) dva ljudska plemena zaraćena skoro baš kao muškarci i žene

Draga Jelice, Biljana i ostali dragi prijatelji, 

moje ime je Andjelka Kotević i član sam tima dežurnog centra „Halobeba”. Prijatno sam iznenađena željom da nam pomognete i iskreno se zahvaljujem svim blogerima i blogerkama u ime servisa „Halobeba”.

drzava kad "pomaze" tu svoju pomoc finansira iz budzeta. a budzet opet punimo mi. samo usput od budzeta do nove kuce srusene u zemljotresu, drzavna administracija odlucuje kad, kome, kako i koliko. znaci nije dzabe a u odredjenom trenutku mladjan dinkic moze da usmeri novac.

mislite o tome.
..............................

Nesigurni u sebe i svoje kvalitete mnogi “umetnici” žive u strahu da će biti potisnuti iz medija i izgubiti nesigurno parče lako zarađenog hleba i pribegavaju modelu ponašanja koje se kose sa domaćim vaspitanjem, estetikom, moralom, vaspitanjem, ukusom… A svi ti estradni ljudi nam lako ulaze u domove snažno utičući na psihu odraslih koji možda i imaju kakvu takvu šansu da se suprostave navali kiča i šunda ali, što je najopasnije, kreiraju kolektivni duh tinejdžera koji su nezainteresovani za školu, umetnost i prave vrednosti već se bave samo lakom zaradom, izvikanom garderobom, luksuzom i raznim duhovnim fasadama. 

Prilicno rano u svacijem detinjstvu odrasli pocinju sa njima veoma zabavnim pitanjima tipa A sta bi voleo da budes kad odrastes? Jasno je da kada smo suvise mali svi mastamo o zanimanjima kao sto su astronaut, vatrogasac, vozac Formule 1 ili fudbaler. To su nam atraktivni poslovi za koje vidimo da donose visok status u drustvu. Onda malo porastes i pocnes da razmiljas malo realisticnije - to jest sa stanovista materijalne dobiti, sto je mnogo opipljivije od drustvenog statusa - i zamisljas sebe kao advokata, ekonomistu ili lekara.  I onda nekako kada vec stignes do