Verovanje u  Boga staro je koliko i čovek. Nije bilo, a ni danas nema čoveka koji se barem jednom u životu nije zapitao: postoji li Bog? Ukoliko neko ili nešto postoji, onda svakako mora postojati i mogućnost njegovog dokazivanja. Kakao dokazati postojanje Boga? Filozofija odgovara: neoborivo, racionalno, svakome jasno! Pojedini teolozi smatraju da je Boga moguće samo načelno spoznati, s druge strane pojedini filozofi tvrde da je božje postojanje načelno i faktički moguće dokazati. Filozofi i teolozi vekovima iznose, prikupljaju i sistematizuju dokaze Njegovog postojanja, ali ni jedan od mnogobrojnih dokaza nauci nije prihvatljiv. Istini za volju mnogi filozofski i teološki dokazi kojima se verovalo u jednom istorijskom periodu, tokom vremena su odbačeni  kao nedovoljni, nepotpuni i netačni i to ne samo od naučnika, već i od  potonjih filozofa i teologa.  Filozofija u svojoj baštini čuva pregršt ingenioznih umova koji su čovečanstvu ponudili svoje argumente kojima pokazuju kako se postojanje Boga može dokazati, ili kako se postojanje Boga ne može dokazati.

* no blogger depicted, časna pionirska

zloba i pakost s predumišljajem, želja da se nekome javno naudi....ne, ništa od toga! Naivan do blentavosti, godine sabijene mi u dupe i glavu, ne znače ništa, pravim greške i praviću ih, koliko sebe poznajem i ubuduće. Ne zato što to želim već zato što kad mi na um padne ideja, ja je ne analziram kao šahista, ne predviđam buduće poteze, u ovom slučaju ne jednog protivnika vis-a-vis mene, već gomilu onih koji jedva čekaju da se pojavi nešto lično i intimno pa da zaseire i navrzmu se k'o krpelji. Mea culpa.

2012. će se navršiti dvije decenije od objavljivanja ovog legendarnog debi albuma.

Obilježavanje ove obljetnice mi je odavno zacrtano u blogoprogramskim ciljevima. A da me niko nebi pretekao u toj nakani koristim prve dane tekuće godine ( u koju obljetncica, jelte, pada, iako je tačan datum objavljivanja  bio 10.Novembar) da ga i realizujem. No i to mi je moglo promaći u ovim lelujavim slavljeničkim danima da sinoć u klubu  nisu odvrnuli RATM-e do daske.

Đilas: Uđi mala, ti most 'oćeš?

Uma Thurman: Može, a!

Đilas: Dođi da vidiš, ovoliki mi je.

Uma Thurman: Aaa, pa dobro!

Đilas Da znaš, mnogo mi je dug. Samo stoj, možeš li ti to da podneseš?!

Ja više priče o Mostu na Adi ne mogu da podnesem. Ne mogu da podnesem ni slikanje na mostu. Muka mi je...

instert iz danasnjeg gmail chata izmedju mene i mog sina Viktora

ja: Bila dooobra zurka

Viktor: Znam da je bila dobra
pito me Peca od preko puta* jel ja pravim zurku
ja reko pa ovaj ne to mama...

_____________

* preko puta-zgrada s druge strane ulice, preko puta Dadova

According to the brain scientists and rocket surgeons whom we have elected to public office in Belgrade ("we" being loosely applied here), it is NOT enough to switch off the music early. It is NOT enough to close the bars, cafes, and restaurants by midnight. It is NOT enough to curtail the sale of alcohol after a certain hour. Now, if we have a few too many, we will have to sleep in the bars until morning.

Nije do sada bio običaj. Našoj drugarici angie01 danas je rođendan. Neki su joj lično čestitiali, ali ja sam bio sprečen. Zato angie01

                                                                                          ili jedna malo preko reda priča.

Novogodišnji praznici su vreme kada se ljudi sreću. Pijuckaju, neki jedu neki žderu, ispiraju usta politikom ili poznatima i kao se zabavljaju... Dvadesetak prazničnih dana prošlo je i u takvim pričama. Zašto je 2012. godina postojeća samo u kalendaru i šta očekujemo, obično su glavne teme. Želimo jedni drugima dobro zdravlje i da 2013. najzad počne.

Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim. S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.

Ne žurite sa osudom da sam ja preslobodan u izražavanju, pa da, u stilu blogokolege Drage Kovačevića, tražite da mi se oduzme autorska opcija (on je to nedavno radio, poor soul,  kada mu se nije svideo moj blog o Nataši Kandić). Nemojte, nije fer! Jer, moja namera nije da vređam ičija osećanja, niti da ikome solim pamet, već da ukažem na neke svoje - začuđenosti.

Četvrtak, i, kao što ste navikli - družite se sa anonimnim_autorom.

Posle skoro dva meseca, konačno kraj ove priče o Eriku Krvavom. Od iduće nedelje, vraćamo se Friji i Un.

Spolja su dopirali zvuci borbe i jauci umirućih. Uskoro krici nadjačaše zveket metala, što je značilo da je Sigvratova vojska konačno sasvim razbijena i da sada saveznici love poslednje preživele i pogubljuju ih. Nekoliko minuta kasnije i to se utiša. U prostoriju gde su Erik i Nim držali posmrtnu stražu nad telom Vilin-kralja uđe Snori Rutavi praćen nekolicinom vilenjaka.

Jednočinski dramolet

Vratio se iz škole sin, đak-prvak. Majka u kuhinji dovršava ručak, otac za stolom prelistava novine.

Majka: Dođi ljubi mama svoje pile.

Otac, sklapa novine: I?

Klinac: Šta i?

Otac: Kako si prošao u školi?

Klinac: Onako.

Otac: Kako onako?

Klinac: Pa onako.

Majka: Ne gnjavi dete, sa'ćemo da ručamo...