I sad, gde je tu - smisao? Jer, ako je on u tome da ne činim ono što želim, da naprotiv, činim ono u šta ne verujem, onda se ja takvog smisla užasavam dublje od svakog besmisla.  B. Pekić

Volela bih da neko uradi anketu sa našim političarima, a i sa ovima što nam često ili retko dolaze u goste: šta misle o značenju ove Pekićeve rečenice.  

Autor: Rodoljub Šabić

Pre skoro devet godina, početkom 2003., Katarina Gan, službenik Dženeral Komjunikejšna, agencije koja se bavila prikupljanjem i analiziranjem informacija za potrebe Vlade Velike Britanije, birajući između obaveze prema poslodavcu i obaveze prema savesti, izabrala je ovo drugo i učinila nešto što je tada dobro potreslo međunarodnu javnost. Došla je u posed dokumenta koji je govorio o postojanju plana vlada Velike Britanije i SAD da prisluškuju diplomate iz zemalja koje su imale svoje predstavnike u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Smatrala je svojom obavezom da upozna javnost sa ovim i dokument je prosledila novinarima. Javnost je bila šokirana, vlade dve velike sile bile su izložene blamaži, u značajnoj meri uzdrman je i odnos javnosti prema onom što je bio osnovni racio mutnih aktivnosti, nastojanju dveju sila da Savet bezbednosti izglasa Rezoluciju protiv Iraka. Katarina Gan je, zbog odavanja državne tajne, optužena za špijunažu.

Dobitnici 1991-2010.

Novinar Dinko Gruhonjić kao šef dopisništva agencije Beta u Novom Sadu, kao predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i kao stručni saradnik na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu već godinama svojim predanim žurnalističkim angažmanom doslovno živi novinarstvo. I to novinarstvo koje uvažava visoke standarde slobode medija i novinarskog kodeksa. Takođe, u javnoj komunikaciji Dinko Gruhonjić hrabro promoviše demokratske i antifašističke stavove.

Novinar Ljubomir Živkov svojim kolumnama u magazinu "Vreme", „Blicu", kao i britkim  komentarima u "Peščaniku" lucidno i satirično ispisuje hroniku (ne)vremena, ili kako bi on rekao "saborne propasti", ne posustajući pred sve nasrtljivijom tabloidizacijom i kretenizacijom medija.

 Udari mi „žila glupača“ jutros i prosto ne znam šta da radim. Pogledam se u ogledalo, vidim jednu poznatu veliku glavu za koju je avatar šapka mala, i pomisli „A bre Ex za koga gazismo ovolko blato“.

Pre nedelju dana svrati do nas prijatelj mog starijeg sina, i onako skrušeno počne razgovor samnom. „Čika Ex, znate da sam u teškoj situaciji, umro mi je otac majka jedva spaja kraj s krajem, moram da prekinem studije i nešto radim.

Pred izbore 2008 demokrate, ali američke, su bacile veliki deo uloga na onlajn kampanju. U to vreme MySpace je još bio živ, pa je pravio društvo Fejsbuku i Tviteru. I pokazalo se da je taj hrabar potez zapravo bio ispravan potez. recimo od 500 miliona dolara donacija za Obaminu kampanju 400 je sakupljeno onlajn i to 90% su bile donacije od 100$. Kasnije se mnogo izučavalo šta je sve pomoglo Obami i njegovoj ekipi da pobedi starovremskog Mekejna, koji jedva da koristi kompjuter i pokazalo se da je jezičak na vagi bio baš internet i to, verovali ili ne omaleni Tviter. Kažem omaleni jer su u to vreme Fejsbuk i Majspejs bili 20 i 30 puta veći od tvitera po broju korisnika.

Za 20 godina, od kako smo odvojene države, vlasti Srbije i Hrvatske nisu uspele da se dogovore o tome gde se nalazi granica između dve zemlje.Dok Srbija smatra da granica treba da ide sredinom Dunava (faktičko stanje danas i jeste takvo), Hrvatska se poziva na katastarske karte iz 1878, po kojima oko 10.000 Ha zemlje na srpskoj strani pripada Hrvatskoj, dok oko 3.000 Ha sa hrvatske strane pripada Srbiji. Srbija svoj stav zasniva na dva argumenta: Međunarodno pravo nalaže da se plovne reke dele sredinom (sličan argument Hrvatska koristi u pregovorima sa Slovenijom oko Piranskog zaliva) i da je 1945. godine jasno definisana teritorija Vojvodine, gde se kao njena granica spominje sredina Dunava.
Poslednjih godina hrvatska strana je odugovlačila pregovore, komisije se nisu sastale od 2003, a procena nekih naših eksperata je da Hrvatska čeka ulazak u EU, kako bi imala bolju pregovaračku poziciju i kako bi mogla da ucenjuje Srbiju.

Milan Nikolić

jedne večeri, na rubu starog dela grada, u nekom parku...

drugari Đina, Marko i Ivan, trojka koja se sa svojim psima uvek okupljala u isto vreme, stigli su u trenutku kada je razgovor, valjda se može reći razgovor, između Selene i Pukovnika, uveliko bio počeo...

    Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na  drugom, od pete probija na temenu.

Prvo, zato što se na našoj berzi trguje sa 7 (i slovima: sedam) akcija. Svih ostalih 1395 akcija nisu na berzi već na takozvanom vanberzanskom (nazovi) tržištu. Ekvivalent naše berze bi bila pijaca automobila u Bubanj Potoku na kojoj imate 1402 automobila, od kojih 7 možete da upalite, provozate, otvorite im haubu, imaju urednu servisnu knjižicu, a ostale možete samo da gledate, i ako hoćete, kupite. Na neviđeno.

Drugo, zato što je samo berzansko tržište toliko plitko da ne može biti govora ni o tržištu, ni o tržišnim mehanizmima, ni o tržišnoj vrednosti.   Otprilike kao da na auto pijacu dođe deset kupca dnevno i proda se jedan automobil za svaka dva dana..

Imam zadovoljstvo da ugostim Ivana Grujića i Ivana Branisavljevića, koje poznajete sa mojih ranijih blogova o elektronskim narodnim inicijativama - ovaj put sa sjajnom novom e-Inicijativom: uvođenjem elektronskih javnih rasprava zakona (eJavne rasprave) - tj uvođenjem obaveznosti elektronske javne rasprave u proceduri donošenja zakona. Pročitajte njihov tekst - i pridružite nam se u podršci inicijativi!

.

Autor: dr Davor Džalto

Pre nekoliko dana Noam Čomski, po mnogima najznačajniji živi intelektualac na svetu, održao je još jedno predavanje na Kolumbija (Columbia) univerzitetu u Njujorku. Tema je, čak i za površne poznavaoce opusa ovog mislioca, bila uobičajena: America and Israel-Palestine: War and Peace.

 Iako je većina prisutnih, pretpostavljam, već imala makar okvirnu ideju o tome kako će predavanje izgledati, koje će to biti tačke fokusa kao i konačna poruka, to nije sprečilo više od 500 ljudi da se okupe u Bernard Sali, na Broadway-u, dok je

Ovaj tekst je logičan i prirodan nastavak predhodnog weird shit bloga - i on predstavlja opis mog ličnog iskustva sa dmt-jem.

Čisto da se ogradim u startu, ovo nije nikakvo propagiranje korišćenja halucinogena (daleko od toga), već opis jednog nesvakidašnjeg spiritualnog doživljaja, koji je temeljito protresao sva moja filozofska i metafizička promišljanja o svijetu u kojem živimo,

 Upozoravam da ovo nije tema o četnicima i partizanima.

Vlada Srbije je o tome već uputila parlamentu  odgovarajući predlog izmene Zakona o državnim i drugim praznicima i uskoro će se naći pred poslanicima. Tako će Srbija dobiti još dva državna praznika -  Dan primirja u Prvom svetskom ratu i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu .

Smatram da bi Srbija konačno trebalo da među  državne  praznike  vrati i Dan istanka, a koji će to datum biti neka se dogovore istoričari i učesnici ali bez stranačkih i ideoloških pristrasnosti i utrkivanja za jeftine dnevno-političke poene. To nije dnevno-politički već trajna nacionala vrednost slobodarskog duha i tradicije srpskog naroda. Taj dan ne treba vezivati za bilo koje ideološke kalkulacije već naći dan kada su ustanici izveli prvu akciju ili još bolje zajedničku akciju protiv okupatora jer je činjenica da su oba pokreta te 1941.godine krenula u borbu protiv okupatora. 

Deo obrazloženja može naći i u govoru predsednika Tadića