Ima tome 2,5 godine. Želeli smo da ukažemo na jedan lokalni problem Beograđana sa leve obale Dunava (naselja kao što su Borča, Padinska Skela, Kotež, Krnjača, Sebeš, Jabučki Rit, Kovilovo, Ovča i dr) i pokrenuli smo peticiju za izgradnju pešačkog mosta na Zrenjaninskom putu. Puni entuzijazma dobili smo podršku i Rešivoja, aktivirali prvo građane, zatim i medije, a na kraju apelovali na vlast. Od Opštine, preko Grada, do Direkcije za puteve. U junu ove godine na Ekapiji je objavljena vest:

Sekretarijat za saobraćaj finansirao je izradu glavnih projekta za izgradnju pešačkih pasarela na teritoriji Beograda.

Planirano je da pasarele budu izgrađene na lokacijama: Avalski put - selo Rakovica, Ibarski put - kod motela "Šarić", Lazarevac kod Očage i Zrenjaninski put - raskrsnica Ovča-Borča.

U 21h po njujorškom (3h po našem) gradjanski pokret „Occupy Wall street" organizovao je marš solidarnosti sa protestantima u kalifornijskom gradu Ouklend, koji su dan ranije suzavcem, gumenim mecima i š

Oči bolje budućnosti

Scene policijskog terora neodoljivo podsećaju na kordone u Beogradu tokom antirežimskih protesta 1996/97. godine. Jedna od najbrutalnijih scena iz Ouklenda je kada Skota Olsena, veterana iz rata u Iraku, pogadja gumeni metak u glavu, zbog čega je prebačen u bolnicu sa dijagnozom - fraktura lobanje.

Vlast još uvek nema razuman odgovor na ovaj neposustajući pokret.Osim brutalne sile, koristi se i demagoškim objašnjenjima tipa - buka i nehigijensku uslovi u parkovima gde se demonstranti okupljaju i  ostaju ulogoreni u šatorima.

Kažu da je lako deliti sklonosti ka piscima kojima je (nekakva) većina i inače sklona, koji su prevođeni i čitani, a kažu i da je teško razmeniti svoje utiske o malo poznatim piscima, o malo čitanim, o onima koji su "zarobljeni" samo u svom jeziku, neprevođeni.

Ne znam i ne razumem ni lakoću ni teškoće u jednom ili drugom slučaju, znam samo za pisce koji mi, pri prvom ili naknadnim čitanjima, uspeju stvoriti i slike i zvuk svojim, jednom i već nekad, napisanim rečima. I onda, pri razgovoru, nudim sagovornicima ustvari sve te stvorene slike i muzike, češće nego što se usuđujem da analitički, kao skalpelom tkivo, razlažem same reči, napisane.

I za svakog od pisaca i pesnika pamtim prvi doživljaj i prvi susret sa njegovim (njenim) rečima i slike i tonove njima stvorene, a za očekivati je da se sa Ivom Andrićem sretnemo u školskoj lektiri, ali - nije mi se tako dogodilo...

               Izvinjavam se, ali odmah na početku želim da naglasim za mene jednu veoma bitnu stvar - ja nipošto nisam neki običan baštenski patuljak i cepidlački ću zahtevati da se to stalno ima u vidu, čak i po cenu da ispadnem neprijatan i neuljudan ( koliko je to nama patuljcima uopšte moguće ).
               Dakle, po čemu sam to drugačiji?                   

Danas sam otišao do Vojvođanske banke u kojoj držim milione koje dobijam kao donacije za uništavanje Srbije, tradicionalne porodice, širenje homoseksualizma i dočekalo me je iznenađenje.

Sve šalterske službenice (jer u toj banci na šalteru rade samo žene, kao u većini slučajeva) i sve su imale žute majice sa dugim rukavima na kojima su bili ispisani slogani o kamatama, novcu i šta ti ja znam preko grudi.

Dok je ona radila svoj posao, ja sam gledao ženi u sise. Imala je velike sise koje ja ne bih primetio da banka u kojoj radi nije odlučila da njoj na sisama zakači slogan. Sise su skakutale dok je ona kuckala po tastaturi. Slogan nisam uspeo da pročitam jer je bio naboran, ali sam zato uspeo da vidim njene sise.

U povodu gostovanja na Sajmu Knjiga, u petak 28.10.2011. od 18:30 do 19:30. na štandu Geopoetike u Areni hale 1, potpisivaću zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"
Dođite. Kao poklončić, prva pripovetka iz zbirke:

Prozori Alfame

(kratkometražni igrani film)

U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto.
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima.

 Читајући Вукадиновићев текст у јучерашњој Политици имао сам потребу да га мало изменим и допуним...Без изразите жеље да полемишем с аутором, више сам хтео да скренем пажњу на нека општа места која се често понављају у текстовима ове врсте, а која су по мом мњењу погрешна. Оно што следи делови су Вукадиновићевог текста (италик болд),  а моје допуне, асоцијације и негодовања су у нормалном фонту.

Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

Postoji tvrda, postoji meka stolica, srednje meka, vrlo tvrda, nezamislivo tvrda, neverovatno meka, postoje rođake stolica, fotelje a i one mogu biti tvrde, meke, udobne, opuštajuće, fotelje dremalice, neudobne sa malim tvrdim naslonom, metalne, plastične stolice i fotelje u Domovima zdravlja, postoje sedišta, takođe u rodu sa stolicama, u tramvajima, gradskim autobusima i trolejbusima, međugradskim autobusima, vozovima, avionima, helikopterima, sedišta

Želim da vam svima skrenem pažnju na epohalni tekst u čuvenoj rubrici sajta b92 - život. Naime, prva rečenica ovog svakako ključnog teksta za dalji razvoj čovečanstva glasi:

" Seks je zabavan, ali da li ste znali da ima i značajniju svrhu?" 

Da, da, dobro ste pročitali, seks ima značajniju svrhu od zabave!

Ovih dana svet kao da je poludeo. Temeljito se radikalizovala situacija na Kosovu i tu niko pametan ne može da predvidi nastavak. Američko uterivanje demokratije u Libiji je pored brojnih anonimnih žrtava odnelo i život čuvenog višedecenijskog priijatelja nesvrstane Jugoslavije a kasnije, po inerciji i jednog dela Srba koji se Gadafi-frendli osećaju.

 Internetom već kruži šala da ova godina nije dobra za muškarce u suknji za koju je prozvan Dulić koji nije ni autor. Ode Luis, pa Gadafi, ... Boki 13 da se pripazi.

Nije mnogo mirnije bili ni u Beogradu. Brojne sirene policijskih i sanitetskih vozila su građane sve dublje uguravale u osećaj zebnje "nešto opasno se desilo". I jeste. Besprizorna oružana pljačka u po bela dana u kojoj su banditske svinje pucale u policiju i civile je nešto šta smo do sada viđali samo u filmovima.

Sedam sekretara i sedam samuraja, sedam grehova i sedam patuljaka, sedam vrhova i sedam mora, sedam gora i sedam čuda, sedam veličanstvenih … sedam osmina, (…ubijeno) sedam boraca nove libijske vlade, (…od penzije) sedam vekni hleba više … basta!

A kako mi ipak nije bilo dosta googlovanja za smislom broja sedam,

емпатија

U prethodnih desetak dana smo doživeli da se sa Bloga B92 uklone (ili sakriju) tekstovi Dušice Popadić i INCEST TRAUMA CENTRA. Više od godinu dana se na Blogu B92 vodila borba ili vruća diskusija ili laki razgovor, kako ko želi. Veliki broj tekstova (neki ih zovu oglasi, nepismeni prevodi, kontraproduktivni eseji, smuti-pa-prospi domaći zadaci, opravdanje za donatore, ...)  koji su postavili Dušica Popadić i njen ITC kao i ogroman broj komentara na te tekstove ostali su bez ikakvog odgovora. Dušica nam je poslala jedno veliko IGNORE ili u mom pesničkom prevodu: KO VAS ŠIŠA.  

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)