Srednji kažiprst je odavno osvojio Makluanovo Globalno selo a kod nas uspešno zamenio pokazivanje lakta. Srednji kažiprst se pokazuje počev od obdaništa, preko osnovne i srednje škole, fakulteta... pokazuju ga devojke, mladići, navijači, piloti, bravari, mostograditelji, seljaci, osobe bez karte u javnom prevozu, biciklisti, auto i taxi vozači, filmski i pozorišni

Već je počela bogata sportska nedelja,
nadajmo se da će sledeća biti još bolja.

Počelo je 13. svetsko prvenstvo u atletici.

MIslio sam još za vikend da okačim neki blogčić, ali...

a pošto niccolo doccni sa teniskim blogom (US Open počeo pre par sati),
ljubitelji tenisa su dobrodošli.

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam novine,srkućem kaficu,pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Tropske vrućine koje su ovih dana zadesile našu zemlju, nisu zaobišle ni državno rukovodstvo ...Primećujem da se prilikom davanja izjava ...sve više znoje ...

Srk ...

Ako je tačna informacija koja je objavljena u elektronskim medijima „Takmičenje u ispijanju alkohola je održano u nedelju na lokalnoj manifestaciji u Blacu. Pobednik je utvrđen uz pomoć alkotesta, imao je čak 3,9 promila alkohola u krvi i kao nagradu je dobio 10.000 dinara," onda je stvarno djavo došao u Srbiju po svoje.

Koja budala je iz policije omogućila korišćenje nekog od instrumenata koji se koriste za utvrđivanje količine alkohola u krvi vozača. Sem što je napravljena teška povreda službene dužnosti iz čl. 157 st.1 t.9 „ ...

Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa - na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo - i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do '50-ih, i da su izuzetne.

 
Pisati je isto što i živeti. A za mene živeti znači stvarati.

Upoznao sam jednog talentovanog mladog momka, koji je odlučio da sa mnom podeli svoja razmišljanja kroz poeziju. Evo pesme, a autor neka se kroz pesmu Vama predstavi.

Pisati rodoljubivu poeziju je jako teško. To je hod po tankoj žici jer je jako jako uzak manevarski prostor, da bi se izbegla patetika, pretenciozne metafore, suviše jake reči i slike...

********************************************************************************************************************

izvor: Novi PLamen / http://www.facebook.com/groups/152894931252/ 

"Sedam tačaka o ratu u Libiji"

Domenico Losurdo

Sada i slijepci mogu vidjeti 

1. Da se radi o ratu koji je izazvao NATO. Ta istina uspijeva prodrijeti i kroz filtere buržoaskih "informacija". U "Stampi" od 25 augusta Lucia Anunciata piše: "to je jedan potpuno 'eksterni' rat, to jest rat kojeg izvode snage NATO-a"; "zapadni sistem je pokrenuo rat protiv Gadafija". Jedna karikatura iz "International Herald Tribuna" od 24. augusta prikazuje "pobunjenike" kako

Sta je to sto srpske snove, ideje, interese i stremljenja cini beznadezno zastarelim, devetnaestovekovnim, unapred propalim, antievropskim, vec pomalo i dosadnim?

Ima onaj govor koji je odrzao Milosevic u ono vreme kada je postao potpuno svestan svoje propasti u kojem kaze nesto tipa "Ne mrze Srbiju zbog Milosevica, vec Milosevica zbog Srbije". Mozda je to bilo samo pateticno palamudjenje, ali posle Milosevica je dosao Kostunica (iza kojeg je one jeseni stalo sve sto je moglo da hoda i zaokruzuje listice) i nije proslo dugo, nije proslo ni godinu dana, pa je i Kostunica postao

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

  Da se razumemo, ovo je prvi kontra blog koji pišem za skoro pet godina pisanja bloga ovde. Mnogi su mi kratili živce, mnogima sam i ja poradila na cepkanju istih, ali po prvi put ne želim da napišem komentar, već post-odgovor. Pre svega zato što ne mislim da pričam sama sa sobom, a vidim da autorka posta nema nameru da se pojavi i razgovara sa onima koji diskutuju na temu koju je postavila. Naravno, radi se o postu »Džabe si cepala matericu«.

  Ja sam svoju matericu pocepala četiri puta. Tri puta zbog tri carska reza kojima su spasavali život meni i deci koju sam rađala. Četvrti put zbog posledica pomenutih carskih rezova, kada su spasavali život samo meni. Zbog toga sam spremna u oči da skočim svakome ko mi kaže da sam to džabe uradila. »Najviše što čovek može da uradi u životu je da stvori drugog čoveka«, rekao je jedared moj drug Darko Rundek i ja se sa tim potpuno slažem. Ljudi se dive statuama ljudi, traživši i našavši u njima umetnost koja je to mahom zbog toga što uspe da napravi najpribližniju kopiju onoga što pravi Majka Priroda. I rađaju majke.

Lady Godiva, Zagreb, 2001.

Prst u oko lažnom moralu 

Vlasta Delimar je Žena. Zrela Žena. Pri tom Žena koja je apsolutno svesna: sebe, svog pola i roda - baš kao i okolnosti odnosno mehanizama po kojima funkcioniše svet koji ju okružuje, i koji, pri tom, nažalost baš i nije naklonjen Ženama kao što je ona. Zbog toga Delimarova vlastiti pol i telo ─ golo, žensko telo u stalnoj akciji - najčešće koristi kao sredstvo pobune i bunta protiv svih ograničavajućih građanskih i malograđanskih normi (i formi) društva u kom ona kao Žena i kao umetnica deluje i živi.

Zapravo, prezirem određenu vrstu roditelja dece uzrasta do 6 godina. Iste one ljude koji svoju decu doživljavaju kao propusnicu za mnoge državne i privatne ustanove, one koji vam se beče u gradskom prevozu sa facom "hej, ja imam dete, a ti ne, hajde ustupi mi, ne mesto, nego deo autobusa od ‘harmonike'

Karakteru iz ove priče se čarape uvek pocepaju na istom mestu. Dva kažiprsta na njenim stopalima su duža od palčeva i obično za par meseci -sa onim made in China - ili malo duže kad se radi o pamuku drugačijeg porekla, iz čarapa izvire pobednički kažiprsti.