Kad  god je se setim, a što sam stariji sve češće je se sećam, prvo čujem njen glas. Ponekad tih, češće zvonak, ali uvek lep, jasan i uverljiv. Čujem je kako govori, a kad me sećanja preplave, pojavi se i ona lično, baš onakva kakva je uvek bila - obućena po poslednjoj modi, napadno našminkana, mlada, lepa i zanosna.

Dok je govorila grudi su joj se podizale i spuštale prateći  frekvenciju njenog uzbudljivog glasa.  U trenucima zanosa ponekad bi joj se dugmad na crvenoj bluzi otkopčala, a pred našim očima zabelasale bi se skrivene grudi. Slabiji đaci bi bezobrazno piljili, ja ne.  Ja sam predano slušao šta nam govori. Sve sam pažljivo slušao i sve joj verovao.

Ovaj poslednji udarac glavom u saobraćajni znak stop je zaista prelio čašu. Skinuo sam povez sa očiju i svetlost dana, iako je tog prvog trena smetala očima naviklim na mrak, došla je kao olakšanje.

“Juley, I’m done for today”, odgovorio sam kratko, a kraj rečenice “with this shit“ sam ipak zadržao za sebe.

Pružio sam joj povez što sam imao preko očiju: ”Evo ti blindfold, a evo i štap ako želiš, slobodno se zabavljaj, ja više ne mogu”.

“Dalibor, imamo još sat vremena”, odgovorila je Juley, al' boja glasa

solana

Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.

Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene

Kada dođe ovaj Vaskrs svi se nešto napale da se tucaju i samo o tucanju pričaju. Nisam vam ja neki konzervativac, ali bre ovi čak i ne biraju s kim će da se tucaju, nego daj šta daš. Bože me sakloni, ovaj svet je skroz poludeo. Mogu da se kladim da čak ni zaštitu ne koriste.

I mene su spopadali raznorazni sa svih strana.

- Peđa, hoćeš da se tucamo? - pitao me je jedan od tih seksualnih manijaka.

- Beži bre manijače jedan. (Svi već dobro znaju da se ja čuvam za brak i gospodina Pravog)

- Hajde, uzmi jaje u ruku i da se tucamo. Ako ti razbijem jaje, ono postaje moje, ali ako ti razbiješ moje, onda ono postaje tvoje.

- Beži bre budalo jedna, kome ćeš ti da razbijaš jaja. Kretenu bolesni.

Morao sam ovih dana non stop da branim family jewels od manijaka. Ne dam ja moje cojones svakome da ih razbija.

Ali, dok su svi bili preopterećeni tucanjem i seksom, jedna napaćena duša je patila jer seksa nema, niti će ga imati do kraja života. Evo meni su od same pomisli na takvu sudbinu kletu krenule suze.

Kako kaže dnevni list ALO!, gospodin Legija, koji je osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića, sve je bliži tome da bukvalno zaboravi kako se vodi ljubav! (Meni suze nezaustavljivo liju niz obraze. Šta ću kad sam duševan i osećam empatiju sa onima koji pate). Bivšem komandantu „crvenih beretki" su već pet godina uskraćene ljubavne posete supruge, a apstiniraće od seksa još dugo u posebnom odeljenju požarevačkog zatvora Zabela, poznatijem kao „Alkatraz".

Podaci Agencije za privredne registre, po kojima je od 1. januara do 13. aprila ove godine iz registra privrednih subjekata obrisano 10.508 preduzetnika - ili pet odsto od ukupnog broja upisanih preduzetnika u Srbiji, pokazuju koliko je situacija u Srbiji ozbiljna. Ako su ovo samo obrisani, ostaje nepoznato koliko je njih zamrlo svoj status, jer verovatno ni za paušal (poreze i doprinose) ne mogu da zarade ili ne mogu da naplate ono što zarade.

Kad smo već na toj temi

Svibnja 1940. godine uslijed prijetnje napada fašističke Italije na Kraljevinu Jugoslaviju izvršena je djelomična mobilizacija jugoslavenskih vojnih jedinica s koncentracijom na području Slovenije. Prilikom obilaska 40. pješadijskog puka smještenog u Brezovici 26. svibnja napravljen je stenograf govora koji je postrojenim vojnicima održao komandir 1. čete, kapetan Luka Đurasković. Kapetan Đurasković poginuo je tijekom Drugog svjetskog rata, a stenograf njegovog "povijesnog" govora iz Brezovice sačuvan je u arhivu Srpske akademije nauka (A-38-119-263).

Slušaj amo!

počelo je sa tačkicama.

- Malo gušće!

  ja zgusnem.

- Šta ti je sad to?
- Pa reko si da progustim!_?

састав на тему . . .како се славе докопати

ко ради , тај греши.

како у овим животним годинама тежим безгрешности, неки дан, неодох на посао, да будем (не)доследан слогану спочетка ,ал ипак нешто урадих , у глави ми. реших наиме  да се више не мајам по блоговима него да седнем пар дана те напишем (ија) хита, па да потом неморам ама баш ишта радити у животу него само уживати (а и након смрти) . . . од хитовог резултата.

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.

  Ovih dana, kretanje ulicama znatno je otežano. 
Ok, saobraćaj je u rasulu – ali uvek je. Autobusa, recimo ima - ili premalo ili – previše. Ko ne veruje u ovo poslednje nek' se instalira u Desktopa Stefana negde oko 16h.
Da, raskopavaju pola grada – ali i to stalno rade. Beograd je verovatno najveće arheološko nalazište...ili pre će biti - rudnik, čim tako mahnito kopaju, što bi kum moj rek'o ...“k'o zlato da vade!“ 
Neko demonstrira pred Vladom – pa, ni to više nije nikakva novost. Bila bi novost da niko ne demonstrira.
Dakle...?

- Sine! Si-ne! Jel me čuješ? Kakva je to galama?

- Kaži, tata!

- Da ne znaš slučajno gde je moja crna košulja? Ne mogu da je nađem a..

- Molim?? Slabo te čujem!

- Kažem, da li znaš gde je moja crna ...

- Tata, izvini, ali stvarno te ništa ne čujem. Ovde je velika galama. Jel mogu da te zovem malo kasnije?

- Ok, ok, zovni kad budeš mogao. Ćao.

Malo kasnije.

- Tata?

- Ja sam. Kakva je to bila buka?

- Ma ništa... Bio sam s drugarima u radnji. I neka senjora je pričala neke gluposti.

- Kakva senjora?

- Neka žena. Nešto smo joj smetali.

Gost autor: baka Evdokija

Vidi ti nje! A kad me pet puta pitaš kad je Gospojina i Ognjena Marija, to ne znaš, a ovo si zapantila, nikad od tebe na dom domaćica, sve ti pamet u svet a ne u kuću... Ajde da ti opet pričam, kako da se ne sećam, jadan taj narod beše...

To je bio Uskrs '42, moj Mitar je već bio u Nemačku, u zarobljeništvo, odveli ga još sa početka. A baš te zime je javio da više nije u logor,

Trebalo mi je vremena da uskladim noge, ruke, loptice, trake, sve misleći i na to da