Pismeni zadatak iz srpskog jezika - autor: moja kćer, treći razred osnovne škole.

                                               Smešni doživljaj

       Juče smo svi iz naše porodice krenuli u jednu prodavnicu cipela.

       Ušli smo u tu predivnu radnju punu dobro napravljenih cipela, čizama i ponekih sandala. Došli smo ovde samo zbog mene i mog brata. Jedini je on trčao po radnji, rušeći sve pred sobom. Naravno, mene je mama zaposlila da ga uhvatim. Ali to se obično završava

Verujem da smo svi kao deca maštali šta želimo da postanemo kada porastemo. Neko je želeo da postane astronaut, vozač kamiona, policajac, lekar, penzioner :-) ... Ja sam maštao da postanem muvator, naravno ne običan, već onaj koji vara druge muvatore. Naravno, kada odrasteš shvatiš da „to con a con" postoji samo na filmu i da je veća verovatnoća da će neko postati prvi srpski astronaut, nego što će uspeti da prevari prevaranta. A za ove moje snove glavni krivac je film „The Sting", iliti „Žaoka", koji me je prosto oduševio kao desetogodišnjaka, kada sam ga

 (Dnevničke bilješke, 10. nastavak) 

4. lipnja 1999 (petak)

Popodne, Dejanovo predavanje o Vanetu. Historijska distanca (hindsight) ne mora uvijek biti nužna, niti produktivna. Dao je odličan primjer: zbog kasnijih događaja, ljudi su zaboravili da je, recimo, 1941. Vane Ivanović bio značajnija ličnost - a i poznatija - i od Draže Mihailovića i od Josipa Broza. Pa ipak, gledano iz današnje historijske perspektive, stvar izgleda potpuno drukčije od onog kako je bilo.

U medijima, komentari o „Miloševićevoj kapitulaciji". Većina se slaže da je

To je pravi, beli Dolenjski krompir.

- Glejte se pa, krompir zelo v redu. Smo zelo zadovoljni z njim. Je odličen, je debeu. Poglejte kakšen je. Za prodat ga pa nemamo, kjer smo ga prodali tovarni "Kolinska", Ljubljana.

Knor, instant pire. Ko smiče izbranih sort belega Dolenjskega krompirja.

- Dober je, dober, a-ha-ha.

Pričam večeras sa snajom, bratom i gospodjom i i nekako se dotakosmo reklama. Tada shvatih da je najstarija reklama koje se sećam ona o dolenjskom krompiru. Bože, koliko je to davno bilo! Kad, ima je na Netu. Kakvo sećanje. 

Onda malo probrljah po netu i naidjoh na još neke. Evo tih reklama naše (a možda i vaše) mladosti

Ako danas govorimo o italijanskoj kulturi i italijanskim intelektualcima, jedino ime koje će biti poznato svima, od Francuske do Japana, Kine ili Kube, svakako je Umberto Eko. Zašto je ovaj semiotičar, književni kritičar i teoretičar, lingvista, medijevalista i pisac toliko popularan? Za to je, nesumnjivo, najzaslužnija njegova spisateljska delatnost.

Jedino gore od toga da vas ogovaraju je da vas NE OGOVARAJU.

*** 

Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim  delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.

Sreda - 7. dan

Slobodne od muzeja, za danas nemamo plan. Idemo malo kroz nas kraj, resile smo, van uobicajenih staza koje smo vec stvorile za ovih nekoliko dana. Te uobicajene staze su izlazak na Rue du Louvre koja bi nas dalje odvela do Rue Montorgueil, i izlazak na Rue Saint-Honoré preko koje put vodi ka Luvru, i do metro stanice. Danas idemo pozadi, iza zgrade, a prolazimo prvo kroz onaj pasaz koji smo otkrile. Ni drugi, ni treci ni bilo koji po redu utisak ne kvari neobicnu, tihu lepotu tog mesta. I dalje je sve zatvoreno. Nismo puno odmakle kad smo na jednom visokom, starom zidu videle nesto sto nas je puno obradovalo, i sto se ne bi ocekivalo da jedan tako oronuli zid moze da nosi.

Prvi put sam video cvet pasiflore u Istanbulu blizu zgrade u kome je bio web studio za koji sam radio, a koji se nalazio na pet minuta laganog hoda od našeg stana. Imati posao tako blizu u tom megalopolisu je ravno zgoditku na lutriji. No, ja sam smatrao da mi to "pripada", jer je to bio ekvivalent onoga šta sam imao u Budimpešti – tamo sam stanovao jedan sprat iznad kancelarije.

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece, jedno mi ostalo da ga anđeli čuvaju, odneo ga šarlah, troje su me učinili bakom i prabakom, a sad mi je i praunuka trudna...

Gost na blogu: Kengurica 452

E, deco moja, šta se sve dešava...

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece,

Sve ovo liči na još jednu u nizu priča o pokidanim nitima i izgubljenim podsetnicima na prošla vremena i ljude. Sve, osim jednog detalja koji celoj priči dodaje neobičan sloj univerzalne ljudske vere i povezanosti.

Од аутобуске станице у подножју брда до Природно-математичког Факултета на врху води стаза прошарана степеницама и делимично осенчена дрвећем. Студентима прве године се чини стрмија и

  Stanislaw Ulam

Za par dana se navršava sto godina od rodjenja Stanislawa Ulama (rodjen 13. aprila 1909. u Lvovu, Galicija - tadašnja Austrougarska, kasnije Poljska), jednog od velikana matematike i fizike XX veka. Medjutim, mnogi na pomen njegovog imena najčešće ne mogu da se tačno sete njegovih doprinosa nauci. Ulam je nekako uvek u pozadini kada se povede razgovor o velikim naučnim dostignućima prošlog veka. Ipak, evo šta o Ulamu kaže Hans Bethe jedan od učesnika u konstrukciji hidrogenske bombe: ‘'Kad je H-bomba napravljena, novinari su uvek pominjali Tellera kao ‘'oca''. Radi istorijske istine, preciznije je reći da je Ulam bio otac, jer on je obezbedio seme, a Teller majka, jer je ostao uz dete. Što se moje uloge tiče, mislim da sam ja bio babica.'' Ali, da podjemo redom.

Danas je osvanuo drugi sunčani dan posle nekoliko dana slinavih kiša (ne onih lepih i uzbudljivih nego dosadnih sipkanja), pa sam umesto uobičajene rutine – priključenja na sokoćelo – odlučio da nastavim košenje trave započeto pre nedelju dana. Zahvaljujući obilnim kišama ove godine trava je mestimično dostigla visinu do struka i polako počela da preti da će nas progutati.

reklama za 26. Nušićeve dane, Smederevo

Jos jedan tekst o Nušiću-ovde 

Dodeljene nagrade-ovde

ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ СМЕДЕРЕВО
26. НУШИЋЕВИ ДАНИ
ПРОГРАМ
СМЕДЕРЕВО
Aприл 2009. године

од