Zadovoljstvo mi je da ustupim ovaj prostor blogeru alselone koji je napisao tekst o belim rupama. Uzivajte!

Šta su crne rupe, to svi, manje-više, znaju. Hoking ih je naširoko obrađivao u svojim dopadljivo popularnim knjigama, Diskaveri i ostali naučni kanali ih drže kao redovni sadržaj na meniju, dnevne novine ih nekada obrađuju na naučnim stranama a, bogme, i česta su tema na svim druženjima, kada se povede priča o astronomiji.

Kao što je pravilo u fizici

I tako.. zavalite se. Kvalifikacije su danas, a trka sutra u dva. I ako vas neko pita, formula se u stvari kaže momua ili nešto tome slično.

... I da, ovo je poklon blog za Snežanu Mihajlović.

Evo i druge glave

Kao što već znate, moj gost je anoniman, ali to ne znači da ne čita komentare...

Za one koji do sad nisu pratili - ovo je roman fantastike/mača i magije. Molim da se to ima u vidu...

HAJKA 

Laki i ubitačni, lovački psi sigurno su sledili trag svojih žrtvi. Njihovo kevtanje razlegalo se skrnaveći dostojanstveni mir stare šume. Preplašena divljač, ma koliko bila dobro naoružana, panično se sklanjala ispred te lajave gomile. Za njima se pojaviše ljudi, koji su napola vučeni, a napola trčeći napredovali za svojim tragačima. Svetlosti stotine baklji preplaviše pomrčinu. Šumska staza izgledala je kao mlečni put na letnjem zvezdanom nebu. 

Danas nas je zauvek napustio velikan klasične kompozicije dvadesetog veka, profesor, uspešan čak i na engleskim pop-listama, Poljak, hrišćanin Henryk Gorecki.  Jednom prilikom Gorecki je izjavio da je studentima kompozicije koji su ga tokom njegovog dugog staža na Muzičkoj Akademiji Katowice često molili za savet kako da pišu i šta da pišu, uvek odgovarao:

"Ako možete da živite bez muzike dva ili tri dana, onda nemojte

Srbija je ovih dana prepuna citata iz filmova. Neke scene kojima smo se smejali dok smo filmove gledali u bioskopima ili na malim ekranima TV prijemnika postaju tužne i uznemirujuće kada ih vidimo ili doživljavamo.

Situacija oko bugarske nuklearke, makar prema pisanju novina podseća na scenu iz filma «Ko to tamo peva». Ne znam da li se sećate onog dela filma u kome Paja Vujisić naplaćuje karte i stiže do starca koji ide da poseti sina u vojsci. Uvređen opaskom da verovatno nema novca starac vadi novčanik i kaže nešto kao «Neću jednu kartu, hoću pet ili ni jednu».

Tako i Srbija, na ponudu da da jedan posto (prema medijskim procenama oko 70 miliona evra) za gradnju elektrane , odgovara, opet preko medija i nezvanično, da hože da učestvuje u projektu sa pet odsto (350 miliona evra). Ne znam da li jeistina ali ni pijani baroni se tako nisu ponašali. Naročito ako nemaju para. A nekako izgleda da Srbija nema novca za ovakvo zezanje.

ili kako se od usamljene zene u temisvaru stize do smaka sveta kod poslednjih komentara...

Vrlo cu kratko. Sedim sama u lobiju hotela u Temisvaru, kolega otisao u sobu, boli ga uvo, ima komp, a ja ovde lopatam po tastaturi i smaram drugare na fejsbuku, tviteru, linkedinu, skajpu i blogu, i to bez c i c.

Nemam kompjuter u sobi, tako da to sto u istoj imam internet i nije od nekog krucijalnog znacaja, koliko se ja razumem, mada ne iskljucujem mogucnost da pojma nemam. TV kanali su na rumunskom, italijanskom i nemeckom, i ma kako savrseno tecno govorila sve te jezike,

- rekoh  sebi, ako ti samo padne na pamet... al morala sam sad i  neću više nikad - o kosovu, naravno

APELUJEM (dakle) NA BRAĆU SRBE S KOSOVA I METOHIJE, il što reče jedan ludak, s KOSMETA i METOHIJE (ta mi je najdraža)

Braćo i sestre, mnogouvaženi Srbi sa Kosova, mi se ovde u Beogradu ubismo razmišljajući o vama i, iskreni da budemo - ne znamo šta s vama da radimo. Da li da izađete na izbore koje raspisuje banditska samporoglašena kvazivlada kvazikosova?  

Ne znamo, braćo, ne gledajte u nas. Mi se sad bavimo važnim stvarima, evo nam

Ucenjen sam! I otet mi je moj fejsbuk nalog!

Hakovan sam i uljez haker mi se veceras obratio sa mog osnovnog fejsbuk naloga i trazi mi 20 miliona cipova za texas poker holdem da mu prebacim, inace nece da mi vrati kontrolu nad mojim fejs nalogom! Ja nikakve veze nemam sa tom igricom na netu i ne znam zaista sta da radim! Koristi mejl ludilo1970@gmail.com Promenio je moje ime i stavio neku drugu sliku u status!

 Evo pogledajte ovaj link:

ako imate decu ili planirate da ih imate.

Evo drugog dela prve glave...

Moj GOST i dalje ne želi da ga predstavim, stoga, ostaje vam samo da čitate! (I komentarišete, naravno) 

Svežina večernjeg vazduha prijatno ga okrepi, dok se smejao u sebi, zahvaljujući svojoj sreći, da se u ovoj situaciji obreo među srdačnim Norlanđanima koji, naizmenično zovu jedni drugima ture pića, a ne među Gitsima ili Jasmovikinzima, gde tradicionalno svako plaća samo sopstveni račun. Tu nikada ne bi mogao da napije ova dva oklopnika, a da pri tom ne izazove sumnju.
Sumrak se već hvatao. Lomača na trgu bila je završena. Napravljena je sa toliko prepredene surovosti da je svakom čoveku stomak poigravao pri pogledu na nju. Majstorstvo sadističke osvete ljudskom rodu Biskupa Tojstolfa, bilo je dostiglo vrlo visok nivo. Hrpa vlažnog pruća, koje loše gori, nalazila se oko velikog stuba sa dva gvozdena obruča postavljena malo iznad glava žrtava. Na svakom je visio debeo venac od katrana i borove smole. Čitava mreža konopaca natopljenih katranom spuštala se odozgo sve do podnožja lomače, gde ju je opasavala u bezbroj krugova kako bi poslužila kao fitilj lošem gorivu. Sve je bilo smišljeno kako bi se kažnjenik dugo mučio na vatrenoj kiši i da bi nestao u plamenu baš kada se ona pretvori u pravi pljusak. To je sigurno trebalo da simbolizuje viziju samog Pakla. Time bi se, kako su smatrali tadašnji teološki mislioci, verovatno moglo preventivno delovati na vernike.
Nasuprot tom biseru ondašnje tehnike nalazila se sklepana tribina sa počasnim sedištem za sudiju. Veliki drveni krst, crno obojen, nadnosio se nad konstrukciju.

11. novembra 1918. godine u francuskom Kompijenju, potpisano je primirje između sila Antante i Centralnih sila. Nakon četiri godine okončan je veliki rat (mislilo se najkrvaviji i najstrašniji - ne sluteći šta će se desiti koju deceniju kasnije).

11. новембра 1918. године у француском

Odavno je najavljeno... Ali, dani na kalendaru tinjaju gotovo neprimetno. Kao zaboravljena cigareta u pepeljari, koja dimi i polako se "skraćuje". Tako domilesmo i do današnjeg datuma. Strastvenima je delovalo da užasni 11. novembar nikad neće doći. Logički, matematički i kalendarski da, ali psihološki valjda nikad ne. Maltene kao, za one koji u to veruju, smak sveta: veruju da će se desiti, ali im deluje da do tada ima još čitava jedna odgođena, ili rezervna večnost.

Ima tome dva meseca i deset dana kako Marko pohađa predškolski program u školi koja nam je pod prozorom. Nauživalo se dete! Naučio pesmicaaaa... ni broja im se ne zna. A voli da recituje, na majku, ljubi ga majka. Majka recitovala Titu, on će Svetom Savi. Ne mari. Jedinu smo krizu imali kad je onomad došao iz škole tvrdeći da su učili pesmicu u kojoj tanjir kenja.  

"Crni sine, ti to nisi nešto dobro shvatio!"

"Ma, jeste, kad ti kažem - tanjir kenja."

"Pa, kako ide pesmica?"

"Ne mogu da se setim kako počinje."

"Pa, ajde ono što se sećaš."

"Da me mine pusta želja, dajte meni tanjir kenja."

Devet godina je Halobeba pomagala nama, u bilo koje doba dana ili noći mogli smo da je pozovemo. Iz bilo kog dela Srbije ili inostranstva. Sada Halobeba ima problem, naravno sa novcem, i bez naše pomoći bi mogla da bude ugašena. Svi vi koji ste se javljali, reagujući na prethodno objavljene blogove o teškoćama u kojima se našla Halobeba, svi koji imate bebe ili ćete ih dobiti, koji ih nemate, ali razumete koliko servis poput Halobebe znači roditeljima, bebama, deci, svi vi koji razumete koliko je bitna svaka pomoć u borbi protiv bele kuge, koliko je bitna pomoć budućnosti,

od danas možete pozvati Fond B92 na broj telefona 064 815 12 42 i ponuditi svoju pomoć Halobebi.

Ili uplatiti na račun: Uprava za trezor za Halobebu 840-627667-91,  IBAN je RS35908500150000585828 

Pomozimo Halobebi, kao što je ona nama pomagala. Ne dozvolimo da se Halobeba ugasi samo zbog novca.

Poštovane kolege, 
obraćamo Vam se sa zahtevom da poništite svoju odluku o dodeljivanju počasnog doktorata Beogradskog univerziteta Majklu Volceru (Michael Walzer), profesoru Prinstonskog univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako počinje pismo upućeno Senatu Beogradskog univerziteta, koje su potpisali čak 204 nastavnika tog univerziteta.