Danas je 23. juli, a ja se još ni jednom nisam okupala u Dunavu. To mi je kao da nema leta, kao da Musa ne prolazi sa kolicima za sladoled kroz ulicu, kao da Srbija nema Kosova, i kao sve je kao tako, a ja kao sve to ne znam. Sve neverovatne stvari. Samo bazen Srbina spašava. 

Ljubaznošću prosvetnih radnika nazive dela Dobrice Ćosića upoznao sam veoma mlad. Predstavili su mi ga kao „pisca, romasijera i esejistu“ takođe i kao „partizana, političkog i nacionalnog teoretičara, političkog komesara partizanskog odreda“. Što je škola više odmicala sve su ga češče nazivali i „duhovnim ocem srpske nacije“ i „redonim članom Akademije“. Jednom smo, gluvareći na nastavi, na papiru sastavili tekst predloga za izradu Ćosićeve vizit-karte i na njemu nabrojali 26 titula koje je do tada nosio.

dakle nije pitanje prava kako nastaju drzave, secesija se ne regulise propisima.

Pitanje je bilo:

„Da li je unilateralna deklaracija Privremenih institucija samouprave na Kosovu o nezavisnosti od 17. februara 2008. godine u suprotnosti sa međunarodnim pravom?"

Odgovor suda: Nije ...

jer deklaraciju nisu ni donele Privremene institucije samouprave Kosova već Đura i Pera, a njh dvojica su delovali van pravnog okvira UN ustanovljenog rezolucijom 1244.

Edit:

Proglašenjem jednostrane nezavisnosti Kosova nije prekršena Rezolucija 1244 SB UN, smatra sud, kao što smatra da nije prekršen ni ustavni okvir, niti neki od propisa međunarodnog prava.

(10 sudija za i 4 protiv ove presude)

Za koji minut će Medjunarodni sud u Hagu (ICJ) saopštiti svoju savetodavnu presudu o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova bilo u skladu sa međunarodnim zakonima.

S obzirom da je moj prethodni blog na tu temu tako pun komentara, da se jedva snalazim, a da pretpostavljam da ćete želeti da komentarišete i diskutujete o uskoro, zvanično proglašenoj presudi, otvaram ovaj blog na tu temu. Verujem da će nam tako biti lakša komunikacija i da će sve biti preglednije.

LUA

I know that it is freezing, but I think we have to walk,  I keep waving at the taxis, they keep turning their lights off. But Julie knows a party at some actor's West side loft, Supplies are endless in the evening by the morning they'll be gone.

When everything is lonely I can be my own best friend, 'll get a coffee and the paper, have my own conversations. With the sidewalk and the pigeons and my window reflection the mask I polish in the evening by the morning looks like shit.

And I know you have a heavy

Ma kakvi iza sedam mora, ili sedam gora, ne, tu, ovde, tik do, oko nas...živi i goji se Aždaha koja neprestance ubiva Georgija. Nije to jednoglava, dvoglava, troglava, Biblijskobajkasta ne, to je, Aždaha sa desetak, dvadesetak, možda tridesetak hiljada glava.
Nije ni svakodnevno ubivan Georgije individum, pojedinac.

Sedim ja tako danas i razmišljam šta li radi Predrag Brajović. Krenem da napišem mejl, pa se predomislim. Ali malopre stiže do mene najsvežija vest koja ima neke veze sa njim. Ostala sam spičles. Sigurna sam da se sećate njegovog teksta Srbija, nož i pravda. Tvrđava je opet opljačkana. Srećom niko nije povređen ovom prilikom. Postoji video zapis. I šta sad? Da li je ovaj video nekome od pomoći?

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom sad već dugom skautskom veku dogodio se na Svetskoj skautskoj konferenciji, održanoj 1996. godine u Oslu. Bila je to prva svetska konferencija na kojoj smo učestvovali, na kojoj je ozvaničen naš povratak u svetsku skautsku porodicu. No, nismo bili jedini - nekoliko drugih organizacija takodje je zaslužilo prijem. Medju njima je bila i skautska organizacija Palestine, kojoj je dodeljen status akreditovanog člana. Ovu odluku podržala je i Federacija skauta i skautkinja Izraela, što je bilo ključni trenutak u donošenju odluke u prijemu jer se ona može doneti isključivo uz saglasnost zemlje koja je punopravni član UN.

Prilikom rasprave o predlogu za članstvo, za reč se javio Amos Ilani, medjunarodni komesar Federacije skauta i skautkinja Izraela. Njegov govor bio je jasna poruka podrške palestinskoj braći. Mada izgleda formalan, bio je tako emotivan i očito izgovoren sa dubokim ličnim uverenjem. Cela sala je prosto vibrirala od njegovih reči. Aplauz je trajao 10 minuta.

I da li je to uopšte pravo pitanje?

Koristeći omiljenu novinarsku frazu, velikim slovima izjavljujem, da o bardu jugoslovenskog glumišta, velikom Zoranu, ne mogu da napišem ništa!

Ko sam ja da o Njemu bilo šta kažem?! Nisam ga upoznao, video sam ga četiri puta, od toga dvaput na sceni... Kao klinac iz Zaječara, sin čoveka koji se družio sa Zoranovom ekipom, mnogo sam slušao o toj legendi, ali pored priča svih ljudi koji danas tvrde da su baš oni sa Njim bili kao nokat i meso - ja nemam šta da dodam. Ali ispričaću vam priču o Miki Šćekiću, poslednjem zaječarskom boemu.

Utrčavam u kuću vrativši se iz škole, gladan naravno, i taman kad sam pošao u inventar frižidera čujem iz sobe žagor i smeh. Ulazim i vidim mog omiljenog čika Miku, pije viski i priča, moji matori se smeju, a na televizoru se pokreću neke jako lepe slike. Nekim ne baš uobičajenim kanalima te 1981. u našu kuću ušao je video-rekorder, jedna ogromna, čudesna naprava. Čika Mika je doneo kasetu sa svog puta u Los Anđeles, a meni se činilo da su snimci sa neke jako udaljene planete. Priča čika Mika mojim roditeljima kako je izašao jednog jutra do trafike da kupi cigarete, ali je usput svratio do svog omiljenog Hajduk Veljkovog konaka. U kafani nije bilo poznate publike, pa je posle kratkog pića čika Mika rešio da „skoči" do muzeja gde je radio i o trošku države čuje svog prijatelja Branu Fusa u Americi. Ovaj mu reče da je baš kupio karte za Lejkerse koji sledećeg vikenda igraju sa Sansima i da bi super bilo kada bi Mika došao na utakmicu. I tako, sede čika Mika u prvi autobus do Beograda. Kupio je kartu za LA i tamo proveo neverovatnih deset dana. Ženi i klincu se, naravno, javio čim je izašao iz aviona, ali njegovu divnu suprugu, profesorku u srednjoj školi, više ništa nije moglo da iznenadi.

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!

Malo je verovatno da će imperator Mišković doživeti sudbinu imperatora Karića i da će naš novac morati da troši krijući se po Rusiji. Mada ima i takvih mišljenja. Između njih dvojice postoje evidentne sličnosti, ali i velike razlike. Obojica su prve milione stekli zahvaljujući režimu Slobodana Miloševića, u tome je sličnost. Međutim, Mišković je našao načina da i posle oktobarskih promena sačuva svoje pozicije i izgradi svoju imperiju. Bogoljub nije. Sirov i pohlepan kakvog ga znamo, hteo je i ovce i novce. I neposrednu vlast i bogatstvo. Miroslavu je bogatstvo dovoljno, vladati se preko bogatstva uvek može. Ako ne neposredno, ono posredno.