U sarajevskom Oslobodjenju objavio sam poduzi tekst o Ganicu, bosnjackim gotovo uniformnim reakcijama, srbijanskoj (ne)osnovanosti zahtjeva, britanskim mogucnostima postupanja i pokusao otvoriti neke teme s kojima drustvo, prvenstveno ono u Sarajevo treba da se suoci. Ovdje namjeravam predstaviti izvode iz tog teksta i pocinjem s pogledom na srbijanski zahtjev za izrucenje Ganica.

  Još onomad kada nas je februarski sneg zatrpavao, preseče me nešto iz čista mira preko leđa, onako stravično.

  Sve nadajući se da će proći samo od sebe odvalim beli dan do poden u krevetu. Onda se setim supice pa hajd polako do kuhinje....a tamooo!!!!

  Kroz sve prozore (bez zavesa) blješti onaj sneg oči izbija, ne mogu da se pravim da ga ne vidim. Zavirim na ulicu, svi trotoari uredno očišćeni, samo kod mene narod gazi sneg do kolena. Ne gine mi lopata puta 20 metara dužine puta 2 metra širine trotoara...nema šanse sa ovim leđima.

 Sažalim

Zvrn, zvrn (za one koji ne znaju ovo je onomatopeja zvonjave telefona)

- Da

- Liljo, ti si?

- Ja sam, ko je to?

- Nada ovde.

- O Nado, nisam ti prepoznala glas, nešto si promukla. Odavno se nismo čule. Otkud ti?

- Nemoj ti meni o Nado!!! Znaš.

- Što si tako besna?! Jel PMS? Hehehehe (za one koji ne znaju ovo je onomatopeja smeha), ti to nemaš. Tebe je odavno pregazio klimaks.

- Slušaj me ti kučko jedna. Da si mi ostavila Slavka na miru.

- Ti ćeš da mi kažeš.

- Slušaj me dobro, ako ga ne ostaviš ima oči da ti iskopam.

- Ti si bre ljubomorna što sam se ja prva setila da mu damo ulicu.

- Ima kosu da ti počupam, a te šiške ima da ti odsečem tupim makazama.

- Nemaš ti hrabrosti za to, osim ako nisi popila nešto, pijanduro matora.

- Ratna huškašice, kad te sretnem ima ti da dobiješ ulicu.

Danas je pred mojim vratima od stana osvanula posiljka prevelikih dimenzija da se ugura u letterbox. Sastojala se od jedne povece narandzaste torbe, nalik na one kakve prodaju Kinezi u bloku 70 a koriste se, recimo, za nosenje prljavog vesa u perionicu, ili cak za pijacu i slicno. U torbi se nalazilo jedno pisamce, i jedan leaflet.

Evo sadrzaja tog pisma na engleskom:

Nedavno sam boravila, najpre u Bujanovcu i Vranju, a zatim u Novom Sadu. Zajednička tema, koja se nametnula tokom ovih poseta bila je stanje u opštinskim upravama i pitanje decentralizacije vlasti u Srbiji. Iako sam veliki deo svog profesionalnog života provela baveći se pitanjima unapređenja rada lokalnih samouprava, moram priznati da mi je ponekad vrlo teško da jasno sagledam koliko daleko je Srbija odmakla u procesu decentralizacije tj. koliko je nadležnosti preneto sa republičkih na opštinske vlasti tokom protekle decenije.

Juče sam opet crvenela zbog ove naše zemlje Srbije.

Već deset godina za redom, u martu se u Beograd sjati nešto malo stranaca, radi učešća na međunarodnoj astrološkoj konferenciji. I vazda ih nakon toga razvlačim na potezu Kalemegdan-Skadarlija, da im, kao, pokažem nešto od Beograda. Ove godine, pak, došao čovek iz Njujorka sa željom da obiđe arheološko nalazište Vinča. Čitao mnogo o ranoj neolitskoj vinčanskoj kulturi, video slike prelepih, zagonetnih figurina, hoće da vidi svojim očima.

Imao je šta i videti.

Vi koji skijate, zamislite kako bi bilo da se niz padinu spuštate sedeći na jednoj skiji, i to i u slalomu, veleslalomu ili spustu? Ili, da vam neko veže oči a onda ide ispred vas i navodi vas, sve brzinom kojom sada skijate!

Vi koji klizate, zamislite da sedite na klizaljkama i tako se borite sa 6 protivnika po hokejaškom terenu pokušavajući da odbranite svoj gol i ugurate pak u njihov.

Vi, rekreativni skijaši, zamislite da sedeći na jednoj skiji prevaljujete desetak kilometara i pri tome tri puta pucate tako ufalčovani za skiju.

Vas nekolicina koji ste ikada probali da gurate kamen na polju za krling, zamislite da to radite sedeći.

Nimalo jednostavno, zar ne?

Dobro došli u Vankuver na Zimske paraolimpijske igre!

Piše: Aleksanadar

To: anthro@institut-dethnologie.ch

From: vrač@nedođija.co.drp

Poštovani kolega,

Znate i sami, naš posao etnologa je takav da moramo da se saživimo sa urođeničkim plemenima koja proučavamo i, istovremeno, posmatramo ih sa hladne distance, objektivnim okom naučnika.

Boravim u jednom gradskom naselju, smeštenom na ušću dveju reka, koje je imalo burnu

Morao sam da sačekam par dana da mi se stabilizuje sluh pa da proverim ponovo da vidim o čemu se radi. Ništa novo nisam otkrio, ništa ne čujem, tako da sam definitivno izgubio sluh. Ne sasvim ali bar jedan dobar deo. Evo kako se to desilo.

Svima je poznato da se sada za vikend održavalo takmičenje pesme za Evorviziju ili kako su je ovde na blogu krstili za Bregoviziju. Ne znam kakva su druga iskustva da li je dotična i na druge tako uticala (da ogluve) ili ne, ali za mene je definitivno imala poguban efekat. Zašto? Pa zato što polovinu tekstova nisam čuo ni razumeo. Džaba

al ne da peva...

a i tekst mi paše ovih dana... ma ne samo tekst,  nego i  melodija.... i  uopšte izvedba

ovako ću i ja (da se obratim svetu) kad naučim da pevam

Ova zemlja ne može da se uspravi i upristoji jer je u znaku - nadimaka! MIŠKO (Mišković), MIŠA (Milan Beko) i CANE (Subotić) samo su vrh ledenog brega, na koji se nasukala moderna Srbija.

Sada se javnost može sablažnjavati milionima i milionima evra, uz pomoć kojih ratni profiteri vrše medjusobna prebijanja, tj. obračune! Djavo je došao po svoje! Ono što je rodjeno u švercu, kriminalu i prevari mora ovako da se okonča! Porazom civilizovanosti, zdravog razuma i nade u prosperitetnu budućnost!

PROLEĆE JE,  A JA ŽIVIM U SRBIJI!

Republička radiodifuzna agencija danas je objavila konkurs za dodatnu dodelu radio frekvencija na teritoriji Republike Srbije. Novim konkursom biće ispravljene neke čudne ranije odluke RRA, poput one da Zrenjanin i Kikinda imaju samo po jednu radio stanicu. Takođe, popuniće se mesta onih radio stanica koje su odustale od daljeg rada zbog ogromnih troškova koje su im razne institucije nametnule. U novom konkursu prvo što upada u oči je što su nameti RRA, naročito u manjim sredinama, svedeni na normalnu meru i to je jedina pohvala ovoj instituciji što se konkursa tiče.

Pored

Grupa od desetak zena iz Kuršumlije, koju je okupila sedamdesetogodišnja Dragica Milanović, već su postale konkurencija najboljim molerima u gradu.

Ovo su preduzetnici (eng. entrepreneurs). Po meni, to je suština priče. To što su žene, pa još u zrelim godinama, čini priču još lepšom. Ali joj ne menja suštinu. Za Srbiju je suština da iko razmišlja kao one, da uvide da postoji tržište za njihov proizvod, i to u naizgled zatvorenom tržištu na kome naizgled nema mesta za njih, a onda i počnu da rade na svom planu. I da rade i razmišljaju na duži rok.

Драги сви,

одлучио сам да почнем да се бавим политиком те за место свог првог представљања јавности одабирам овај изузетно посећен Блог, са кога, најискреније говорећи, очекујем да дође велики број мојих гласача. О себи имам да кажем следеће:

Рођени сам Београђанин и, као такав, веома амбициозан. Величина моје амбициозности се огледа у томе што сам се још у основној школи бавио не само једним, као сви остали ученици, него три спорта – логично ватерполом, скијањем и ритмичком гимнастиком.