danas od 14 po našem vremenu:

Centralni teren:

Jo-Wilfried Tsonga(FRA)[12]       vs.             Novak Djokovic(SRB)[2] (Ako Novak dobije, od ponedeljka je prvi na listi)

Teren broj 1:       

Bob Bryan(USA)[1]/Mike Bryan(USA)[1]        vs.             Michael Llodra(FRA)[6]/Nenad Zimonjic(SRB)[6]

Šta je `teo i šta bi rek`o Friedrich Ebert? (a o nama s nama i njime sa nama, danas..)
U Bogovađi kod Valjeva se ove godine, od 01. do 08. Jula održava još jedna „Nedelja Socijaldemokratije", a  "Nedelja socijaldemokratije" je letnja škola Fondacije Friedrich Ebert koja okuplja učesnike i učesnice iz socijaldemokratskih partija, mlade aktiviste i aktivistkinje nevladinih organizacija i sindikata iz zemalja bivše Jugoslavije.

Cilj "Nedelje socijaldemokratije" je promovisanje ideja i vrednosti socijaldemokratije među mladima, kao i obuka u praktičnoj primeni političkih veština.

Projekat je započet letnjim kampom u Grabovu 2006. godine, a do sada su kampovi održani i u Zemunu (2007), na Paliću (2008) i u Bačkom Monoštoru (2009)."
Ove godine, letnji susret i letnju školu u Bogovađi, bojkotovaće mladi okupljeni oko grupe SD9 iz našeg regiona koji kažu:

„Na osnovu koordinacije sa omladinama socijaldemokratskih stranaka iz zemalja bivše Jugoslavije donesena je odluka o povlačenju predstavnika i predstavnica Foruma mladih Socijaldemokratske partije iz Hrvatske, Foruma mladih Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine, Omladine Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Srbije, Mladog Foruma Socialnih demokratov iz Slovenije, Socijaldemokratska mladine na Makedonija, Socijaldemokratske omladine u Socijaldemokratskoj uniji iz Srbije, Socijaldemokratske omladine Crne Gore, sa učešća na kampu "Nedelje socijaldemokratije 2010". „

Razlog povlačenja njihovih predstavnika je - prisustvo mladih iz SPS-a Srbije, koji su se odazvali pozivu FES-a i potvrdili učešće na letnjem kampu u Bogovađi.
Mladi iz SD9 iz regiona imaju stav da mladi SPS ne mogu biti u istom kampu u kom i oni i da im nije mesto u pozivu FES-a.
Inače su, naravno, za saradnju i dijalog i ostaju otvoreni za sve pozive iz FES-a, uz uslov da ne budu pozivani mladi iz SPS Srbije.

Neodoljivo slično kao jedan njihov stariji kolega iz političke stranke sasvim, sasvim daleko od ideologije kojoj su ovi mladi izabrali da pripadaju, a koji je tokom sednice Narodne skupštine rekao:
„Mi podržavamo dijalog, ali nećemo u njemu da učestvujemo".

Ne sukobljavaju se samo književnici,  književni teoretičari i kritičari. Nikako. Sukobljavaju se i naučnici, a i stručnjaci. I ne samo na levici, već i na desnici, a i u centru. Kada bi neko rešio da sastavi Enciklopediju naučnih i stručnih sukoba, ona bi bez sumnje brojala neuporedivo više tomova od Enciklopedije Britanika. Ilustracije radi, siguran sam da bi sukob Alberta Ajnštajna i Kurta Gedela, inače najvećeg matematičara-logičara XX veka, zauzeo jedva pola stranice u Enciklopediji naučnih sukoba. Albert i Kurt, iako dugogodišnji saradnici i prijatelji, sukobili su se i razišli, kada je Gedel, posle višegodišnjeg istraživanja matematičkog modela za teoriju objedinjenog polja, na kojoj je Ajnštajn radio poslednju deceniju svog života, zaključio da za tu teoriju ne postoji matematičko rešenje za našu vasionu ili prostije rečeno da ta Ajnštajnova teorija nije održiva. Kod dvojice naučnika razlog razilaženja je jasan. Međutim, zbog čega je Mario Vargas Ljosa, u onom meksičkom bioskopu, nokautirao  Gabrijela Garsiju Markesa, do danas je ostalo nejasno. Za sada, također, nije najjasnije oko čega su se tačno sukobili članovi medicinskog dela kriznog štaba dr Predrag Kon i dr Branimir Nestorović.

Kad ljudi ne znaju koje bi im mogle biti zajedničke teme za razgovor, a ne ćuti im se, oni počnu sa "lepo vreme" ili (u nekim delovima Šumadije)  "alupeklomajkemuga", pa otuda i naslov, eto, da prekinem tišinu :P

Nešto kao dnevnik/utisak nedelje, štatijaznam (mada je glavni utisak uvek nešto lično/privatno :)):

Vreme

Lepo, sunčano, malčice oblačno, pravo prolećno, baš za Uskrs i prvomajske praznike :) 

 I dok mi, o svom jadu zabavljeni, pokušavamo da gledajući u bob i tumačeći tikove i grimase novoizabranih i odlazećih ne bismo li pronikli u tminu sutrašnjeg dana - svet se sadašnošću i budućnošću bavi ozbiljno, temeljno, sistematski.  

Na primer - Barclays bank. I ne samo ona. I druge najveće svetske banke, a bogami i vlade.

Gospođu Veru trebalo je naći na drugoj strani Manhattana. Iako je vjerojatno razvikaniji od zapada, East Side me nikada nije impresionirao. Moguće da kvart ne poznajem dovoljno dobro ili je u pitanju tek predrasuda prema kojoj  tu (pogotovo na Upper East-u) živi previše ljudi koji ne znaju kud bi s novcem, vremenom ili sobom. Djeluje hladno i distancirano. Atmosfera,

      Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.

U nedelju uveče sam napustio svoj stan i otišao kod roditelja na večeru, dok je Lili ostala sama u krevetu. Za sobom sam zatvorio vrata. Nešto posle ponoći, moja majka dobija poziv na mobilni telefon od Lili, koja je sva uspaničena.

Kaže, upravo su je probudili policajci u spavaćoj sobi, ispitivali su je ko je, odakle je, kada je prvi put došla u Srbiju... Pitali su je i da li je njen "muž" takođe novinar (mada joj nisam muž, ali jesam zajedno sa njom osnivač portala "Balkanist"). Morala je da ustane iz kreveta da bi potražila svoja dokumenta i morala je da se oblači pred dvojicom uniformisanih muškaraca. Rekli su samo da su ušli jer su bila otvorena vrata.

To je za mene bio prvi šok, na početku jedne vrlo duge nedelje.

Dok sam stigao nazad u stan, nezvani posetioci su već otišli, a Lili je već tvitovala o ovom uznemirujućem iskustvu.

Licemerje (hypocrisy) je jedna od najčešćih "pojava" u ljudskoj komunikaciji o čijim mnogobrojnim negativnim svojstvima će se skoro svi brzo složiti, o čijoj nepoželjnosti će skoro svi brzo glasati ZA, o čijim štetnim posledicama će skoro svi brzo imati sijaset "primera iz života", a zatim mirno nastaviti da je primenjuju u sopstvenom ponašanju, ne videvši u tome ama baš ništa čudno.

To je takozvana "dvostruka licemerska petlja" u ljudskom ponašanju.

I kad osuđujemo licemerje, dajemo sebi za pravo da budemo - licemerni.

"Go figure", rekli bi mnogi, hajde razumi ljudsko ponašanje, ako možeš.

Ljudi su ponekad istovremeno potpuno nerazumna, a divna i zato potpuno šašava bića, rekla bih ja.

U ovom trenutku nekakvi sns maletići i armija partijskih botova prijavljuju sve youtube, tviter naloge i blogove koji objavljuju klip sa Aleksandrom Vučićem u ulozi spasioca dece iz feketićke snežne mećave. Zbog velikog broja prijava youtube, twitter i blog servisi automatski gase te naloge. Neki od njih će verovatno biti ponovo aktivni za koji dan, a neki će zauvek ostati ugašeni.

Vladajućoj partiji nije dovoljno što je stavila gotovo sve dnevne novine, nacionalne i lokalne radio tv stanice pod svoju kontrolu. Cenzura, autocenzura i udvorištvo dominiraju sprskim medijskim prostorom. Internet je jedina slobodna teritorija gde se može čuti kritičko mišljenje o sveopštem političkom blatu koje je s uspehom gradila svaka postpetooktobarska vlast, a sns upravo dovodi do ekstaze.

Kućni prijatelji Aleksandra Vučića, njegovog kabineta, dr Siniše Malog i mr Mlađana Dinkića, izgleda se razumeju i u struju. EPS je potpisao tajni memoradum vredan pola milijarde evra za nabavku novih elektronskih brojila sa firmom Apelex iz Abu Dabija. Nakon „najjeftinijeg kredita", JAT-a, Beograda na vodi, socijalnih stanova, dila za poljoprivredno zemljište, izgleda da ovim tajnim dilovima sa „Arapima" nema kraja.

Obrazovanje - to je ono što ostaje, kada je sve naučeno zaboravljeno!
Beres Frederik Skiner

(naslov bloga je takav zato to sam prije više od godine Tasi rekao da namjeravam da napišem nešto o obrazovanju, a to je isto kao da sam obećao) 

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.