Doshao je oko 9:00 i nashao nas vec nasmejane, kako kupamo bebu i spremamo je za spavanje. Redak i nama  drag gost, sunce od choveka, najbolji drug mog najboljeg muzha iz starog kraja.

Brzo smo zavrshili kupanje i odnela sam bebu u drugu sobu. Nashu jedinu sobu izuzevshi dnevni boravak gde su se muzh i gost vec uveliko smejali. Bili smo tako srecni, muzh i ja, stan je mali, ali je nash, samo nash, placamo kiriju svakog meseca sami, oboje radimo, podizhemo ovu nashu bebu, i guramo nekako. Ona je bila zlatna i zaspala je, srecna i sita, veoma brzo. Samo da je zdravlja,

Dan nakon objavljivanja teme imamo prvu priču.

Glasanje se vrši davanjem preporuke (klikom na oznaku PREPORUČI u dnu komentara)

Priča je:

1. Ne znaš na šta si sposobna dok ne probaš

Vaše priče na temu Kako me je roditeljstvo promenilo... šaljite do 31. marta.

za mene je 2013. bila kao saobraćaj u beogradu:
kreni, stani:  crkni.
jedva sam joj dočekala kraj.

ja sam, kao i svi ljudi vaspitavana da verujem u godišnje cikluse
i nadam se da će sledeće godine biti bolje.

u vezi sa sopstvenim životom nemam osnova za  uverenje iz naslova,
a što se tenisa tiče, mislim da imam:)

prozaičnost jave stoji nasuprot proizvoljnosti sna - ili je možda obrnuto? ( г. Дарко Тушевљаковић)

затекнем се у мислима без разлога о догађањима лишеним смисла и одредишта, посебно јутром, ја неизлечиви пецарош, док запиљен у одраз ме у мутној води меандра дунавског, подно Села нам, месим ноклу, полуразбуђен,чучећи на полупотопљеном корену врбе комбинујући како да се што спретније провучем кроз још 1 дан пензионерског живота ми додељеног

ПОБУЊЕНИ ЖИРИ ИЛИ СЛИЧНО СЕ СЛИЧНОМ РАДУЈЕ

 Романи "Прекасно" Бранке Криловић, "Одустајање" Јелене Ленголд, "Ухвати зеца" Лане Басташић, "Десети живот" Саше Савановић, "Заблуда Светог Себастијана" Владимира Табашевића и "Београдски трио" Горана Марковића такмиче се за 65. награду недељника НИН за књижевност, саопштио

Još prvi petli nisu jutro oglasili, a Jelena iz postelje kliznu, pa kad joj pod nogama daske zaškripaše, baci brz pogled prema Milanku, da ga ne probudi pre vremena. On se samo malo promeškolji i lepše namesti u šuškavoj slamarici, a Jelena poveza maramu da joj kosa ne smeta i suknom se opasa, pa stade da džara žaračem po pepelu, tražeći žišku da vatru raspali. Čim zaiskri prva varnica, baci na nju šaku slame i suvih grančica,  pa bosa otrča do drvljanika da još potpale donese. Tabani joj uroniše u rosu avgustovske zore, i laka jeza joj se uz noge do temena

Bio sam obecao u jednom komentaru u jednom od mojih prethodnih blogova da cu se setiti da 4. novembra 2011. obelezim 20 godina od izlaska jednog od najznacajnijih albuma dvadesetog veka.

Naravno, potpuno sam bio zaboravio na to, ali ipak nisam bio zaboravio potpuno posto sam se evo setio, a posto takodje nikad ne zaboravim da ispunim obecanja (kad ih se setim) evo danas, 8. novembra, stavljam u etar ovaj mali tekstic da podsetimo one koji za ovo vec znaju, a i da mladji narastaj (hteo - ne hteo) nesto nauci...

ovde su fotke molbe koju smo podneli predsedniku narodne skupštine.

izvinjavam se što fotke nisu bolje obrađene, nisam baš verzirana,
a želela sam da vas obavestim što pre o našem sledećem koraku.
najvažnije je da se vidi šta piše.

zatamnila sam imena podnosioca inicijative, zbog zaštite privatnosti
i brojeva telefona.

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

Foto: Mira Zdjelar

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

"Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema... lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici."

"... Mađarska "misli vrlo ozbiljno" u vezi sa stavom da ukoliko Srbija ne bude brisala kolektivno uskraćivanje prava mađarskoj zajednici, onda ubuduće neće podržati evropsku integraciju Srbije."

"Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice."

                                                                   Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama, član 10

Pred vama je prvi, uvodni tekst na novom blogu koji nosi naziv "Freedom of Information". Ideja je da se na blogu B92 posveti posebna pažnja slobodi javno

I nisam učio kada je bilo vreme. Pih, a mogao sam da smislim lek za neku boljku ili da konstruišem pogon koji bi omogućio ludima da stignu na planetu koja ima iste uslove života kao Zemlja ili da osnujem religiju koja bi se zasnivala na ljudima a ne na bogovima. Ali nisam učio na vreme. Nije ni sada kasno ali,

zašto zavijaju sirene ili kakvu nam to oluju najavljuju?

Prošle godine u ovo vreme na Kosovu su počele višemesečne restrikcije po srpskim enklavama, srpska štampa pozivala je Srbe južno od Ibra da ne plaćaju struju neprijatelju, istovremeno srpska štampa pisala je o „humanitarnoj katastrofi", pravili smo reportaže o selima koja su u mraku, o deci bez škola, hroničnim bolesnicima u neadekvatnim uslovima, starcima, bebama i ostalima... Pojedini srpski lideri sa Kosova poredili su slučaj sa „Olujom" ili 17. martom 2004. Nakon nebrojeno mnogo tekstova na

састав на тему . . настаници засутра промаче ми воз среће

пријатељу ђолетов па коимој, нас 2 ко браћа, здраво. у првој  омашеној брачној заједници набрзака направисмо трое деце а она кучка после побегла санеким што диже тегове. Ја баш нисам нешто наизглед а она јаке обожава. Ни незнамо ди су сада, а волела и , децу.