Dragi prijatelji blogeri,

 

Reših da ne razmišljam mnogo, već da podelim sa vama jedan tekst koji mi mnogo znači i na koji se uvek, makar u mislima vraćam kad god naiđem na pitanja kako, zašto i zbog čega neko nekom treba da oprosti.

 

Ovo je mene inspirisalo i inspiriše.

Ako pokrene još nekog na razmišljanje i opraštanje, biće mi drago. Zaista.

 

 

 

 

ZAKON

Godinama, i pre i posle svog dugogodišnjeg igračkog staža u kulturno - umetničkim društvima, bio sam i ostao poznat kao enciklopedija pesama. Nekako, imam taj dar da pamtim reči pesama i znam ih nebrojeno. Izračunali smo da na turneji u Iraku, 1985. godine, od nekih 2000 pesama koje smo otpevali za dve nedelje (uključujući skoro ceo opus Bitlsa koji je znao Miki Harmonikaš), nisam znao samo 7! Čak sam, eto, četiri puta pevao sa orkestrom, na nekim školskim veseljima i sindikalnim proslavama. Nisu imali koga pa su uzeli mene - ako nemam neki poseban glas, barem znam reči. 

A imao sam od koga i sa kim da naučim i uživam pevajući. Moje prvo sećanje seže još na svadbu brata Kaje, kada sam sa bio dever. Druge večeri, stric moje majke Goluban, iz avlije preko puta, uzeo je mikrofon i pevao satima one stare pesme kojih se skoro niko na svadbi nije sećao. Pevali smo tako, na mnogim veseljima u familiji, pa je mnogo toga ostalo u glavi. Eh, umre Goluban već odavno a ne znam da li su sve te divne, stare pesme zapisane i zna li ih iko.

 

Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto

Kada nakon prve polovine jednog gren slem turnira jednoj maloj zemlji poput Srbije ostane na turniru čak 8 igrača to se može nazvati izvanrednim rezultatom. Ili se samo može nazvati statistikom...

Naime, od tih osam igrača govorimo o Novaku Đokoviću, Jeleni Janković u singlu i Nenadu Zimonjiću u dublu, te četiri devojčice – Jovana Jakšić (ove godine puni 17), Doroteja Erić (ove godine 18), Tamara Čurović (ove godine 16) i Natalija Kostić (ove godine 16) i jedan dečak – Miki Janković (ove godine 16), na juniorskom turniru. Stoga, iako se za rezultate seniora može reći da su bili očekivani te i nema mesta posebnom oduševljenju, ipak ovo je prvi put da je toliki broj juniora iz naše zemlje na nekom grem slemu.

Što se tiče prve nedelje RG, rezultati su uglavnom očekivani tj. nije bilo previše iznenađenja. 

   Već duže vreme se spremam da korenito promenim svoj pravac, smer i ugao gledanja na život u odsudnom pokušaju da postanem intelektualac, možda i neshvaćen ali svakako ponosan, svestan vremena koje neumitno curi kao iz pokvarene pipe dok oluje šibaju sumnjom izmučeni duh, kolebljiv pa što ne reći i zastrašen pred sudbonosnom odlukom.

Sada je vreme i ovo je mesto:

Proza je, dakle, passe. Živela poezija.

 

Rizikujući da ovaj tekst izazove bolna sećanja kod čitalaca, postavljam ovo viđenje blogera shmoo , poznatijeg kao Tasa, koga svi znamo i volimo. Dakle, prepustite se uživanju.

Dame i gospodo, I give you shmoo!

 

 

 

Посвећено мојим блогодругарима, Емсију/Чарливоју

     Kad su Aleksandru Leviju, mom dragom prijatelju, kolegi i sapatniku u svemu čime se bavim, i meni ponudili da prevedemo Fukoovo klatno, roman Umberta Eka, prvo što smo uradili bilo je da ga ponovo pročitamo.

 Evo, ja ću ponovo da zloupotrebim ovo mestašce i da podelim sa vama jednu priču  (inače, nisam skriboman, časna reč - pišem samo zato što živim od toga, a živim od toga zato što ne umem ništa drugo da radim)

Dok čekam zvanične rezultate izbora na Kosovu (za sada znam samo da lažu kad pričaju kako su Srbi bojkotivali tu stvar i znam da smo, na sreću dobili Gračanicu, Ranilu, Klokot i Štrpce a, nažalost, izgubili Novo Brdo) i dok mi, moram to da kažem, nije mnogo milo što se baš na dan tih izbora desila i smrt patrijarha Pavla... nisam sujeverna, ali malo je

Satiranje novinara u Srbiji, pre svega onih novinara koji brljaju i po onim stvarima koje im "ništa nisu zapele", umesto da gledaju svoja posla, polako se usavršava, iako je delovalo da se u tom savršenstvu nema kud više. 

 

 

 

Ovih dana mnogi su oduševljeni akcijom Beogradske filharmonije u beogradskoj Silikonskoj dolini. Spustila se arogantna grupa umetnika do Strahinjića Bana i izvređali prisutne goste. Odakle ta malograđanska potreba kod "vrhunskih" umetnika da odu među "seljake" i da im na nos nabiju kako su oni kao "vrhunski" umetnici mnogo bolji ljudi od njih silikonskih "seljaka"?

Dok su im se zahvaljivali što ne dolaze, "vrhunski" umetnici u skupim frakovima i sa još skupljim instrumentima su zaboravili na jednu činjenicu. Ti seljaci svojim porezom finansiraju njihovu neprofitnu umetnost. To što oni cigulišu, šetaju dupeta po svetu i svirkaju i misle da su mnogo bitni, plaćaju ti isti seljaci kojih se gade!

Nikola Tesla je u Mariboru izdržao oko 6 meseci pre nego što je doživeo nervni slom i zauvek ga napustio. Izgleda da ima nešto u gradićima austrougarske što može izazvati beznađe ukoliko ste genije (ili administrativni službenik, kao što je uočio Kafka).

Koliko se za ovih 130 godina od kako se Tesli smučilo da večeri provodi u kafani „Srečni kmet" igrajući šah i karte Maribor promenio?

Koliko i čitav svet, možda malo manje. Bilo bi preterano reći da gradom (još uvek)

Lov na "patuljke"je brutalan, realističan tekst  o tome kako pedofili love svoje žrtve, Tekst izaziva mučninu, užas, ali je opominjući i mislim da svako treba da ga pročita. Prevela ga je moja prijateljica Sofija Cikron.

(1. Dio) : Vrebaju na dječjim igralištima, na kupalištima i u sportskim centrima: muškarci u potrazi za djecom. Suradnik "Sterna" Manfred Karremann uronio je na preko godinu dana u tajni svijet pedofila. U svom dvodjelnom tekstu opisuje s koliko vještine se počinitelji približavaju svojim malim žrtvama i stječu povjerenje njihovih majki.

 

ili:

Su čim ćete pred Hilari?

 

Posle izdajničkog gesta bivšeg predsednika, sa Hašimom Tačijem se , po svemu sudeći, ipak rukovao i predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić. I to na nagovor i u prisustvu Ketrin Ešton. Na osnovu šturih saopštenja i onoga što su izjavljivali svaki za svoju javnost ostalo je nepoznato o čemu je razgovarano i da li je i šta dogovoreno.

Ali se zna da sledeće sedmice u Beograd dolazi Vilijem Hejg, a vrlo brzo i Hilari Klinton. Što nam kaže da nešto, ipak, jeste dogovoreno. Ili da će biti, ali ziher i brzo.

Ono što, međutim, pouzdano znamo jeste da se Platforma Srbije o Kosovu "brusi", što znači da je - nema.