Горак укус у устима након краја сваке школске године. Стичем утисак да нам остатак летњег распута служи да прикупимо довољно снаге како бисмо наредног 1. септембра погледали ученицима у очи. Прво је, наравно, потребно да погледамо себе у огледалу. Шта видимо? Понекад видимо Ништа – након годину дана симулације школе и образовног процеса, једноставно схватимо да смо играли игру без јасног циља, без критеријума, и без правила (не ваља генерализовати, али појединачни случајеви не мењају суштину).

Молим вас за мало пажње:

Najnovije, septembarsko izdanje "REPUBLIKE", glasila gradjanskog samooslobadjanja, objavljuje poučan tekst Gorana Cetinića o poraznom i alarmantnom stanju domaće ekonomije:

Ekonomski antibarbarus

REALNO STANJE PRIVREDE SRBIJE

Istorijskoj i političkoj mitologiji, duboko ukorenjenima u društvu, pridružio se novi fenomen: ekonomska mitologija. Od »moralnog prava da eksploatisana Srbija upadne u monetarni sistem«, preko činjenice da u pregledu privrede Srbije u Wikipediji

Mnogi tvrde da se srpska privreda oslanja na dva poslovna modela. Jedan je da kupiš za 1 i prodaš za 2 ili 3 (dinara, evra, dolara) a drugi da kupiš za 2 ili 3 i prodaš za 1.

Prvi model odnosi se na neka privatna preduzeća dok drugi važi za javna ili državna preduzeća. I ni jedan od njih ne vodi održivom privrednom razvoju. Štaviše, građani Srbije sve to još dva puta plate: jednom kao potrošači, a drugi put kao poreski obveznici.

Priliku da kupiš za 1 i prodaš za 2 ili 3 po pravilu ti pružaju monopoli ili oligopoli - to je situacija u kojoj jedno ili dva velika preduzeća kontrolišu tržište. Zato Srbija treba da podstakne ulazak više firmi u sektore u kojima postoje takvi trendovi. Nova preduzeća će se takmičiti sa postojećim snižavanjem cena ili ponudom kvalitetnijih proizvoda za iste pare.

Kada mi je prilikom upoznavanja u zvaničnoj prilici, jedna ugledna gospođa rekla:

- Čula sam za Vas. Vi ste blizak prijatelj s mojim unukom i on često i jako lepo priča o Vama.

skroz me zbunila. Nije baš devojčica, ali ne može da bude baba nekom mom drugu, nema šanse. Blenem. Gospođa se smeška - vidi da nemam pojma o kome govori.

- Moj unuk Filip? Vaš prijatelj?

Panično listam bazu podataka u glavi ... processing ... processing ... processing ... I napokon povežem. Gospođin unuk je moj komšija s kojim sam baš dobar! Jedino što se retko viđamo,

Uopšte nije ni poleteo!

solana

Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.

Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene

Ovo nije fotomontaža, odmah da se zna. Mislim na babu, njen falus i brkove. Sve je u originalu. Mislim na originalni muzejski eksponat koji se zove “Falus starice” i koji krasi stalnu kolekciju Gradskog muzeja Rijeke. Autori ovog monumentalnog spomenika babi su članovi alternativne riječke grupe LET 3. U drugom dijelu teksta pronaći ćete i originalno okruženje “Babinog falusa”

Ili -- kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima. Priča o stanovnicima Sumatre koji me istovremeno izluđuju svojim ponašanjem i dovode do suza svojim dirljivim pričama i postupcima.

*

Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje 'indonežansko' od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je - prljavština. Prvi utisak - gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće - mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.

Već dugo imam nameru da prezentujem neke korisne informacije, a posebno mi vetar u krila dao onaj požar u Kemerovu i pogibija onoliko dece, nego bila neka jurnjava pa ne stigoh.
Odmah da znate, ovo je jedan dosadan, suvoparan i krajnje koristan blog. I svakako bi valjalo da bacite pogled na ovo nekoliko korisnih priloga.

Blizi se moj rodjendan koji me uvek raduje umesto da me zaprepasti ili uplasi. To su uspomene iz detinjstva, ocekivanja, pokloni, torta. Kako starimo, detinjstvo je godinama unazad sve dalje, i samo izdvojena secanja ostaju.

Kada bi vi znali koliko sam ja zelela da imam nekog jazavicara na baterije koji je licio na pravog psa,milsim da je i hodao i imao lanac. Umesto toga, dobila sam  igracku koker spanijela negde iz inostranstva i nazvala je Bernika jer sam obozavala  Bernardince.Nije bilo tad moderno, psi, lutalice, udomljavanja, a imati rasnog psa koga si kupio,  tek retko ko

Već petnaestak godina, dva puta godišnje, sam sebi zacrtam period čišćenja. Jednom u proleće (nikada precizno odredjeno) i jednom u kasnu jesen (posle kćerkinog rodjendana - od oko 10. novembra pa negde do Nove godine), postavim sebi poseban režim sa namerom da svoje raznim masnoćama i štetnim materijama opterećeno telo vratim u zdraviji status.

Otkud ovo?

Imam prijatelja, bolje reći poznanika (prolazili smo razne faze poznanstva), koga sam sreo 1984. godine. Bili smo prilično slične gradje - visina nešto preko 190cm, težina oko 93 kilograma. Već krajem devedesetih, on je prešišao stotku. Uveliko. Danas, mislim da ima preko 140 kilograma. Deca po busevima zovu ga "dete od kita".

Na pocetku: 

Tiborov kutak za zen trenutak: Svaki trenutak - dobar ili los - u zivotu zapravo je ucitelj. I to vrlo dobar ucitelj. To jest: sve sto nam se u zivotu desi - necemu nas nauci. Barem za one koji podpadaju pod reci koje nam belezi Sveti Matej Evandjelista:  qui habet aures audiendi audiat!