Egipat-jedinstvo suprotnosti. Ako niste na moru, onda ste najverovatnije u pistinji. Ima nešto zeleniša oko delte Nila i to je sve. A pustinja nepregledna i tiha kao i more. Malo je onih koji mogu odoleti Sinajskoj pustinji a pogotovu ja i moje kolege. U pustinji se najbrže spava. Potrebno vam je nekoliko sati sna da se potpuno resetujete. Nije retko da odemo uveče u pustinju, tamo prespavamo i ujutru pravo na brod.

A noću

Celokupna istorija ljudskog roda bila je znaku večitog sukoba između zla i dobra, a i zlo i dobro se nalazilo u ljudima.Čak ni napredak civilizacije ni istorijska iskustva i pouke nisu uspele da promovišu razum kao vrhunski princip odnosa među ljudima. Ne treba  mnogo mudrosti jer je golim okom vidljivo da su ljudska pohlepa, zavist, mržnja, laž, prevara, kriminal, korupcija i mnogo toga što ljude čini neljudima zahvatili sve pore društva i kod nas u Srbiji , agresivno preteći poštenju, časti, dostojanstvu i slobodi i sigurnosti građana.Fascinantno je da to mnogo bolje vidi i razume jedan dvanaestogošnji dečak nego političari, stranake, verski velikodostojnici, kulturni, prosvetni i ostali delatnici koji se hvale kako im je jedina misija usrećivanje naroda.

Učenik 6. Razreda Nikola Borovčanin je napisao otrežnjujuću poruku celom čovečanstvu, mada je neki nepravedno kvalifikuju kao poruku srpskom narodu.

Pročitajte njegovu “Bajku o Časti”, razmislite i zamislite:

“Bаjkа o Čаsti”

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše.

19. januar 1995. godine

6 sati ujutro

- Šile, ti si?

- Da, ko je to?

- Ubili su mog Srđana.

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

Skoro svako od nas slobodu pretpostavlja za najveću životnu vrijednost. Pa čak i kad nam je naša mala svakodnevna sloboda  okrnjena (politički)  ili sputana (ekonomski), uvijek nam ostaje utjeha da smo i dalje slobodni da mislimo svojom glavom, da činimo šta nam je volja, pa makar samo između naša posljednja 4 zida. Ako nas već i tamo ne promatraju?

Čini što te volja – kako je već pisalo na zidovima Teleme - ultimativna je definicija slobode, koja je iz kojekakvih praktičnih razloga, u pravničkoj praksi,  iskorigovana  „amandmanima“  tipa – ne čini drugom ono što ne bi želio da drugi čine tebi.

(Interesantno bi bilo vidjeti kakav bi efekat izazavao „amandman“ – čini drugima ono što bi volio da drugi čine tebi ;))

Čitav naš pravni i etički sistem uspostavljeni su  na ideji slobodne volje i našoj mogućnosti da prosuđujemo i odlučujemo, odnosno  da smo odgovorni za ono što činimo.

- Себичан си.

Изречено олако, у љутњи, око нечег безазленог.

Šetnja za mrtve i razapinjanje živih

Pravda za Rastislava, Nemanju  i Marka!

Uvredljivi komentari sa zatvorenog dela internet foruma čine osnovu prvostepene presude višeg suda u Beogradu kojom su Rastislav Dinić, Nemanja Poleksić i Marko Nikolić prošle sedmice osuđeni na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Žrtve uvreda su Boris Malagurski i Ivana Rajović, autori dokumentarnog filma „Pretpostavka pravde“, koji su krajem septembra 2012. godine podneli krivičnu prijavu protiv 12 članova foruma Parapsihopatologija zbog navodno organizovanih pretnji po život i ličnu i profesionalnu bezbednost, iznetih posle premijere filma.

Reč je o filmu koji se „na drugačiji način“ bavi pogibijom Brisa Tatona.

Parodija pravde

Koliko košta ,,sloboda govora” i moć reči?

Tema nije blagdanska, novogodišnja, božićna, niti u bilo kom smislu praznična, nego držeći se reči mog pokojnog dede Dedovića kad je već bio zašao u godine: Nemoj mi molim te više čestitati rođendane i Nove Godine, to me samo podseća koliko sam bliži kraju, napisah ovaj običan, ordinaran, možda i banalan tekst, ocenite sami.

Vreme događanja, 1961 godina, ja, drugo polugođe osmog razreda OŠ Branko Božović u Titogradu. Bio je kraj Aprila, čini mi se, ili početak Marta, vreme sunčano, temperatura oko + 20 stepeni i nas desetak drugara na Moraču da se kupamo. Bila nam pred nosom, ni pet minuta. Smandrljamo se k'o divokoze, pardon, divojarci, niz urvinu do Pločica, naše omiljene plaže. Počnemo da se svlačimo kad: Viđi kak'e donje gaće nosi Mikele!

Sa High Spiritom smo godina radili zajedno u emisiji Ritam srca All stars na radiju B92. U jednom trenutku je postojala ideja da mu se ograniči ulaz u zgradu B92 na Novom Beogradu – pošto ostavlja tragove obuće na (sveže okrečenim) zidovima i mnogo štampa (printove motora). Ipak je pobedila različitost i tolerantnost. Đorđe Dinić a.k.a. High Spirit čije džinglove i dalje možete da čujete na radiju B92 već godinama živi po raznim Kenjigradskim rupama. Marka Žvaka ga je pronašla u Prihvatilištu za odrasle i stare osobe u Kumodraškoj ulici u Beogradu gde je odlučio da prezimi i iznese svoj stav po pitanju ishrane i ostalih gorućih tema beogradskih beskućnika.

 http://markazvaka.net/

“Ko drži ovu zemlju? -Pioniri!”

Danas mi bila komšinica, plače i pokazuje rane od pada na lopaticama i laktovima. Ja joj napravila čaj od kamilice i tešila "da je dobro prošla", ništa mi pametnije nije palo na pamet.

Moja komšinica je udovica, ima četrdeset i neku, mršava je, skromna i tiha osoba. Jedini luksuz koji ima je debeli zlatan lanac s priveskom na kome je bogorodica. Lanac uvek nosi oko vrata, uspomena je na pokojnog muža i obično ga pokrije nekim šalom.

Juče nije, pa misli da je kriva. Kažem da nije.

Opet su se malo zategnuli odnosi između Crne Gore i Srbije kada je Vlada Crne Gore demaršom reagovala na novu strategiju Srbije o Srbima u regionu i dijaspori. Sporan je bio deo o konstitutivnosti Srba u Crnoj Gori, jer bi to narušilo građanski koncept te države (nema većinskih i manjinskih naroda: faktički svi su konstituensi), po tumačenju vlasti u Crnoj Gori. Vlast u Beogradu je po, svemu sudeći, reagovala oportuno minimalno menjajući strategiju da bi izašla u susret vlasti u Podgorici (možda i na zahtev nekih zapadnih zemalja) pokušavajući da joj ne dozvoli da istrumentalizuje

5:2 u prvom setu.

Da li je na pomolu iznenađenje?

Vredi

Još jedan drag, ovoga puta posebno topao dolet golubice.bg:

Oni su svuda oko nas. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije čine oko 1% ukupne populacije. Koliko ih ima u Srbiji ne zna se tačno. Legenda kaže da su to deca vila koja su slučajno ili pak namerno ostavljena kod nas, a mi ih nazivamo deca sa autizmom.

Oni imaju probleme u komunikaciji i društvenim odnosima koji se ispoljavaju na najrazličitije načine ‒ od neprestane priče na teme koje ih interesuju, do potpune tišine. Vole svoju rutinu i ne bi je menjali ni za šta na svetu (da, ta knjiga treba da stoji tačno na sredini te police, ni milimetar napred ni nazad). Možda vas neće gledati pravo u oči, ponekad će vam se činiti da vas uopšte i ne slušaju, ali je jedno sigurno ‒ nikada vas neće slagati, oni to ne umeju.

Svake noći sanjam isti san. Dennis Weaver.

Već viđeno je čest motiv u filmovima. Uvodna rečenica je iz epizode Zone Sumraka koju nikada neću zaboraviti, ali bi ovde možda bolje pristajala ona koju govori Tužni Džin iz serije Twin Peaks. It is happening again. Šta? Najpre, da muzika dolazi iz podruma, sa krova, i to ne bilo kakva muzika, nego džez muzika. A slušaju je devojke u letnjim haljinama. Ludilo. Ne mogu da se setim ni jedne pesme