Autor: Rodoljub Šabić

U poslednje vreme učestala su telefonska i elektronska obraćanja i formalne žalbe građana koji neke akcije aktivista političkih stranaka doživljavaju kao neprijatnost, povredu privatnosti, pa i kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

Evo kako izgleda sadržina  jednog e-maila, rekao bih, tipična:

“Na moja vrata zazvonili su gospodin i gospođa, predstavili se kao aktivisti …. stranke, i zamolili da se izjasnim o svom stranačkom opredeljenju (tačnije: “Šta mislite o … stranci”), odbila sam da odgovorim. Iako ovakva

Ne, danas vam neću pričati o nasušnoj potrebi za inkluzijom (Nikola je u subotu, na Jazu, u vodi, prišao maloj skupini dečaka sa svojim neodoljivim osmehom, svojim glasanjem zi, zi, zi vrteći desnom rukom....ono kao "evo i mene"...na šta je jedan od dečaka konspirativno okupio ostale i rekao im: "Pogledajte ovoga.... ovo je neki ludak.", okrenuli mu leđa.... otišli.... ostao je sam... i ne, nisu ti dečaci krivi ni za šta. Oni samo nisu imali priliku upoznati nekog ko nije kao svi oni...

 Skoro je napisala moja draga Nikolina i rasplakala me.

Još jedna od, redovno, pogrešno tumačenih i shvaćenih, i od nekih modernista, često kritikovanih elemenata šiizma u muslimanskom svetu jeste privremeni ili Muta (muta’h) brak.

Definitivno je istorijski utvrdjena činjenica da je na početku Islama, u vreme početka objave i iseljenja Alahovog Poslanika, odnosno Muhameda, u Medinu, zajedno sa stalnim brakom medju Muslimanima bio praktikovan i privremeni,

Oktobra 2012. godine Ministarstvo finansija donelo je odluku da se dozvoli otpis kamata preduzećima i preduzetnicima koji su imali dug po osnovu neisplaćenih poreza i doprinosa, ukoliko u narednom periodu od godinu dana (preduzeća) ili dve godine (preduzetnici) budu isplaćivali poreze i doprinose na vreme. Od oko 300.000 preduzeća koji su ušli u ovaj reprogram iz istog je ispalo njih oko 100.000. Dobar deo njih iz reprograma je ispao jer su dobili pogrešne informacije iz Poreske uprave (ili su se pogrešno razumeli sa poreznicima, nebitno). Nikakve žalbe i molbe se ne priznaju, kamate su im vraćene, a na iste se obračunavaju nove.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je u Skupštini Srbije: „Nije vreme za veliki patriotizam, vreme je za velika dela”.

Nema sumnje da je predsednik mislio da nema velike koristi od busanja u patriotizam, da je vreme da se  mnogo više uradi u interesu budućnosti Srbije i njenih građana. Svakako da bi jedno od tih velikih dela bilo upravo  „lišavanje Srbije nacionalnih konflikata u koje je decenijama bila uronjena, ne samo sa susedima, već i sa velikim silama. „

Nedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

Scena je sledeća. Na kauču sedi bakica, Dona Louredes se zove, i nekakav kokainirani krimos. On je nju kidnapovao i sad pokušava da nađe nekoga ko će da plati otkup. Badava, ne ide mu jer kome god da telefonirao i tražio pare, niko blage predstave nema o kojoj je Lourdes reč. Otmičar pita: 
- A da nemate vi nekog bližeg?
A ona: 
- Od kad je moj Orestes umro, skroz sam sama.
I on, kud će, šta će, odluči da bakicu, kad već od nje ne može da zaradi ni dinar, pusti na slobodu. A njoj žao, pa mu kaže:
- Hoćeš, sine, da ti dam penziju? Nećeš?

Basna za veliku decu

U mom komšiluku, nekoliko kuća od mene, živeo je jedan dalmatinac po imenu Šešelj. Nije bio kao drugi dalmatinci. Ovaj je bio krupan, da ne kažem debeo. Dalmatinci su vitki i brzi, dok je ovaj bio debeo i trom. Mnogi su mislili da je mešanac medveda i dalmatinca. Tako je bio jako agresivan i po ceo dan i noć je lajao na prolaznike, mačke, ptice, buba mare, leptire, lepo vreme, kišu, sneg... Nije moglo da se živi od njega, ali je retko ko preduzimao nešto povodom toga. Jeste da sve džukele laju, ali ovaj je preterivao. Ajde što je lajao, nego je boga mi i ujedao, a ponekad i nekog bacio niz stepenice.

Pre nedelju dana vidim u medijima da je Skupština donela Zakon o ostvarivanu prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja, kojim se deci, trudnicama i porodiljama omogućava da idu kod lekara i bez overene zdravstvene knjižice. Danas pročitam da se pojavila kontroverza oko tog zakona, predsednik Skupštinskog odbora za zdravstvo i porodicu Dušan Milisavljević kaže da je njima previđeno uspostavljanje registra abortusa, te uzmem da ga pročitam, da vidim o čemu se radi.

Verovali ili ne, srpski pisci zakona ne mogu ni 10 članova, koliko ovaj zakon članova ima, da napišu ljudski, bez otvaranja gomile pitanja šta, kako i zašto.

U NIN-u se pojavio tekst o predlogu reforme poreskog sistema u Srbiji koji Ministarstvo finansija ozbiljno razmatra. Ovaj predlog je u najdubljem ekonomskom interesu celog društva i ide u pravom pravcu: smanjenje poreza na rad.

Neki ekonomisti izgleda ne misle tako pa su izneli argumente koje  mogu samo da karakterišem kao ekonomsku metafiziku i potpuno odsustvo razumevanja suštine problema naše privrede. Makroekonomisti izgleda ne razumeju mikro ekonomiju. Pa da probam da im to približim sa pogledom privrednika.

"Gondola će biti izgrađena uprkos histeriji agresivne manjine. Beograd će dobiti gondolu koja će povezivati Kalemgdanski park i Ušće, kao što gondolu imaju Jerusalim, Njujork, ..i  mnogi drugi gradovi".

Ovo je nedavno izgovorio famozni vice - gradonačelnik Beograda, Vesić. Na sreću on nije lik kom se, bar ne bez krajnje ozbiljnih rezervi, može verovati, npr. za istu gondolu govorio je ne tako davno da će do kraja ove godine prevoziti putnike, što se, naravno pokazalo kao neistina. Nije isključeno ni da je ova izjava svesno bačena "dimna bomba",

Uvek sam se fascinirao fleksibilnošću sveta da odredjene stvari približi kroz plastične primere. Neki od njih su me apsolutno oduševili. I mogli bi da se nazovu nepotrebnim znanjem. Ali takođe smatram da ako se ne bi bavili ovom mentalnom gimnastikom nikada ne bi napredovali. Generalno, dovitljivost je jedna od karakteristika koje treba da vežbamo.

Muškarci umeju nekada da pričaju sopstvenim jezikom. Uglavnom je to jezik fudbala. I postoji trenutak kada se žene oko njih samo pogledaju, odmahnu glavom i pređu na svoje teme. Apsolutno razumem. I poštujem. U tom

Vest da je petoro dece izbodeno ispred škole u centru Beograda, samo je potvrdila da su školska deca u Srbiji žrtve i akteri fizičkog i psihološkog nasilja, koje se kreće od verbalnog zlostavljanja, preko tuča, ranjavanja, do socijalne izolacije. Škole se naprosto guše u grubostima, a psiholozi upozoravaju da ni psihološko maltretiranje ne treba olako tretirati, jer njegova utopljenost u svakodnevnu komunikaciju zapravo govori o formiranoj i strukturisanoj kulturi nasilja. Za veliki broj dece zlostavljanje u školi nadovezuje se na zlostavljanje u kući i to je horor koji se svakodnevno dešava. To nije ništa neobično kada se zna da 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla" i fizički kažnjava svoju decu.

Da je živ, Zoran Đinđić danas bi napunio 63 godine. Verovatno ne bi bio ni na kakvoj vlasti. Pitanje je da li bi se uopšte više i bavio politikom. Takođe, sasvim je izvesno da ga većina Srba ni danas ne bi preterano volela. Svakako bi upravo on bio označen kao glavni krivac što priključenjem Evropskoj uniji Srbija nije dobila onoliko koliko je očekivala. Nikad mu ne bi oprostili ni to što je srednjevekovnim konceptima i modelima države i nacije prvi s uspehom suprotstavio viziju modernog, emancipovanog, građanskog društva... Ne bi mu oprostili što je izolacionističkim mitovima i maniji vlastite veličine trajno suprotstavio principe lične odgovornosti. Građanska Srbija i danas bi mu zamerala preterane ustupke crkvi i uvođenje veronauke u škole (s druge strane, ta ista crkva, jednako bi negirala i minimizirala njegove zasluge za završetak Hrama Svetog Save)...

Neki dan sam naletela na jednu dobru stvar, na članak u kom se pominje Adrienne Monnier, i njena knjižara otvorena u nevreme Prvog svetskog rata, usred Pariza. Smatram da je to lepa i dobra priča, iz više razloga, i da lepe priče treba pričati, posebno zbog mladih, kojima danas skoro niko, pa čak ni roditelji, ne pričaju dobre priče, jer za to obično nemaju vremena.

Dakle, htela sam da ispričam nešto o mogućnostima izbora, i volji da izabereš, kad si bedan i gladan, i kad ti vihori rata, odnesu skoro sve. O nekim osnovnim stvarima. Da stvoriš nešto sopstvenim