Evropa ćuti, Hrvatska slavi, Srbija tuguje ... Tri sramote.

Kako to da inače veoma osetljiva zapadna Evropa ne vidi šta je neobično u ubistvu oko 2.000 ljudi, mahom staraca, žena, dece .., i u prognavanju preko 200.000 ljudi sa teritorije na kojoj su živeli? Shodno logici dosadašnjeg ponašanja Evropljana, i držanja principa, ne mogu nikako reći da sam iznenađen. Ovo pitanje s početka pasusa je više radi toga što ono jednostavo mora da se pošalje u makar delić etra. Radi obaveze da se to kaže.

To što Hrvatska slavi, takođe nije nikakvo iznenađenje. Evropa dopustila. Neće baš da saučestvuje direktno, ali je dopustila. Kao što je Hrvatsku primila u EU iako nije rešeno pitanje gore pomenutih zločina i čak oko 200.000 proteranih ljudi. Samo ta činjenica je dovoljna da markira ceo odnos EU prema njima, nama... Čast Hrvatske brani jedna veoma hrabra manjina, kroz jasnu i slikovitu kritiku slavljenja Oluje i euforičnog tutnjanja tokom vojne parade.

A ovo, što Srbija tuguje ... To je možda i najbitnije u celoj priči. 

Ne znam da li bih trebao da budem ljut na:

A) novinare Insajdera

Ponovo su nam pokazali kako nas lažu i kradu, ali čemu sve to? Samo da se nerviramo jer ko je uopšte odgovarao za bilo šta nakon Insajdera? Možda Džajić samo?

Građanin A :

Sinoć sam se, prilično umoran, spremao da legnem i da se lepo naspavam, kada sam ipak odlučio da pogledam Insajder.... I eto, onda nisam spavao tih sat vremena koliko je emisija trajala, pa sam se toliko iznervirao da nisam mogao ni nakon emisije da zaspim već sam ustao i uključio kompjuter

Pošto sam obećao Pajiću da ću da napišem nešto o svom putu po zapadu Amerike, u čijoj pripremi mi je on dosta pomogao korisnim savetima, evo tog teksta. Za početak da odmah razočaram sve koji čitaju pošto tekst neće biti praćen mojim fotkama – oni koji su mi prijatelji na FB su imali priliku da vide 240 fotografija sa puta, praćene raznoraznim objašnjenjima, ali to je sve što ću kačiti po internetu, barem za sada. Ipak, na nekoliko mesta sam stavio fotke dostupne na netu (kao linkove), čisto da steknete utisak kako to sve izgleda.

           Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci.
           U zapisu zapisu Molitva protiv kulture, Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamislim da bi se najnovijem razvoju situacije „sveti" Velimirović većma radovao, jer za njega je kultura bila isto što i gordost, mržnja, divljaštvo, bezbožništvo, krivoverstvo, nasilje, grabež, bogohulništvo i svakakvo nečoveštvo.

Malo je onih koji nikada nisu čuli za „Čarobnjaka iz Oza" ili bar delom nisu odgledali čuvenu holivudsku adaptaciju ove knjige. Setićete se, verovatno, i Kanzasa koji više nije u Kanzasu, uplašenog lava, dobrih i zlih veštica, kao i Mančkina koji veselo skakuću po putu popločanom zlatnim ciglama. Sad, na stranu i kuriozitet po kome „Čarobnjak iz Oza", u stvari, predstavlja i prvi holivudski spektakl snimljen u Tehnikoloru, poznat i po, za američke prilike možda donekle i neprimerenoj rečenici: „Ne postoji mesto na svetu kao što je dom" (mislim, ako se uzme u obzir činjenica da godišnje iz ostatka sveta uvoze na stotine hiljada radnika svih mogućih struka). Ipak, blog je o nečem sasvim drugom.

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, пре две године је о храсту савиначком написао „Дрво живота“.

 s . m . i . l . e .

Uvodbezveze_:
Nisam baš neki tip za voljenje. Mislim, volim ja da me vole, al' ne volem da me mnogo ljube, grle i ostale sitne vezove. Sve kao da mi fali neki gen za ono kad pogledaš i vidiš ženu, a ona, nekako - mazna i umiljata.

"Reading Capital"

Sometimes the class struggle is the struggle of an image against another image and one sound against another sound. Godard 
2004, DVD installation, 10 min

Nakon svoje posete Mexiku, 1930 godine, avangardni filmski reziser

       Tanani međuljudski odnosi imaju moć da nam izmame osmeh kao i da nas rastuže.      

Iako sam bio svestan da nekoliko NVO radi na predlogu nove verzije Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, izgleda da sam, na žalost, propustio informaciju da je trenutno i vlast aktivno angažovana na ovoj temi - pa mislim da je krajnje vreme da skrenem pažnju na nove mogućnosti koje Zakon o elektronskom potpisu i nove lične karte sa čipom donose, a koje mogu značajno da utiču na efikasnost narodnih inicijativa. Bilo bi zaista šteta ne uzeti u obzir i ovaj vid sprovođenja narodnih inicijativa i peticija u novom Zakonu, koji bi mogao, u roku od nekoliko godina, da postane primarni - i da se pitamo kako je nekada uopšte moglo bez njega (kao što se sada pitamo kako je nekada moglo bez Google-a).

Znači, radi se o tome da su se, dovođenjem elektronskog potpisa u jednak položaj sa svojeručnim, Zakonom o elektronskom potpisu iz 2006. godine, podzakonskim aktom u vezi tehničkih i tehnoloških uslova i uvođenjem ličnih karti sa čipom koje sadrže kvalifikovani sertifikat za elektronsko potpisivanje, stekli uslovi da se i narodne inicijative i peticije obavljaju elektronskim putem. Trenutno ovaj način potpisivanja još nije značajno rasprostranjen, ali mislim da će se ovo brzo menjati, posebno uvođenjem elektronskih usluga državnih organa kroz portal eUprave i primenom elektronskog potpisivanja ličnom kartom od strane privrednih i drugih organizacija.