Za izreku Samo da komšiji crkne krava sigurno ste čuli, jer postoji, valjda, otkako je i nas. Ukorenila se toliko duboko i razgranala tako široko da se prema njoj sve manje odnosimo kao prema pošalici na svoj ili tuđ račun, a sve više kao prema nacionalnom obeležju i elementu kulture življenja.
Decenijama koje su iza nas, znak da je komšijinoj kravi koja nam toliko bode oči bačena rukavica u lice, bila je pretnja njenom vlasniku, rečima: „Ja ću tebe da prijavim!”. Današnjoj „deci demokratije” značenje ovih reči je, verovatno, poptpuno strano.

I bi frtutma oko terapije zračenjem na Institutu za onkologiju Vojvodine (IOV) u Sremskoj Kamenici negde u julu.

Prvo novine objaviše vrlo mračnu sliku o stanju stvari, pozivajući se na izveštaj IAEA (Međunarodna agencija za atomsku energiju).

Potom bi saopštenje za javnost Ministarstva zdravlja, kojim se tvrdilo da je izveštaj IAEA laički, tj. pogrešno interpretiran.

Beše tu povrh

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

     Kvazi intelektualci. Promašeni stručnjaci za sve oblasti.  Filozofi svih fela u pokušaju. Vi koji se nadgornjavate na ovom blogu dokazujući svoju pamet. Vi koji ste prepametni a nikad svoje dupe niste stavili u procep, pišući tekst.

 

Mac, mac, mac, - dozivao je svoju mačku Boris Tadić. Na drugom kraju grada u dubokoj ilegali, daleko od pristojnog sveta Vojislav Koštunica je dozivao svoje mačke dok se divio novom ukrućenom Avalskom tornju, ali je to neka druga priča.

Sa peškirom na glavi u bademantilu, Boris je išao kroz rezidenciju i dozivao svoju mačku Micu koju je usvojio pre tri godine.

- Mac, mac, mac, dođi maco da pijemo mleko.

Mačku je dozivao, ali mačke nigde nije bilo. Posle pola sata dozivanja morao je da odustane i da isfenira kosu. I onda se čuo strašan vrisak. Opet je našao novu sedu. Neka tri sata se nervirao zbog nove sede i onda se setio mačke Mice.

- Gde je ta mačketina?!

The past is in the future.

On December 23rd, my latest book, Grumpy in Belgrade: The Prehistory, will hit bookstores all across Belgrade. Impact craters from the collision are expected to form along Knez Mihailova. Please alter your routes accordingly.

The new book, which exists now in the future, is all about the past - the prehistory of my Serbian sojourn. The pieces collected in the new volume of grumpiness were written between 2002 and 2006 - just before I began posting them here on B92.

Baš mi je drago što danas nisu počeli tu vandalsku seču platana duž Bulevara, pa ovih osam mučenika što idu tamo u majčinu, na Bali, da predsedavaju ekološkim skupom, kako iskreno reče ministar, neće moći da se izlanu kako im nema ravnih u lečenju drveća, jerbo oni to, po kratkom postupku, pretesterišu 400, 500 komada, ni panj na panju da ne ostane i to ne nekih smešnih mladica,

 

 

Nije se mnogo uzbuđivao oko odabranog datuma pukovnik vojske Kraljevine Srbije kada je Vasi i Gavrilu preneo naređenja i uputstva. Moguće da nije pratio rubriku sportskih vesti u novinama, i da nije znao da početak le Tour de France pada na isti dan. Možda je mislio da ta novotarija koja je počela 1903 godine, baš u vreme kada je naporno radio na razvrgavanju tajnog sporazuma, i neće zaživeti. Bavio se on tada važnijim državnim poslovima na neki svoj kreativan način, a bez većeg udubljivanja u šire i dugoročnije posledice.

Agencija za privatizaciju je objavila javni konkurs za zastupnike kapitala u neprivatizovanim preduzećima. Pored ovog javnog poziva nadležne državne Agencije, ja upućujem ovaj privatni lični poziv svim stručnim i pristojnim ljudima, bili oni u Srbiji ili inostranstvu da se jave na ovaj konkurs.

Dan ima samo dvadeset i četiri časa, obaveza je mnogo, a i predsednici su samo ljudi - ne mogu sve postići sami.  Zato oni imaju šefove kabineta, sekretare i savetnike. Šira javnost najčešće ne zna ko su ljudi iz senke  njihovog predsednika.  Javnosti nisu poznati ni kriterijumi po kojima predsednici biraju svoje saradnike, jer se izbor ne vrši putem javnog konkursa ili na drugi transparentan način. Također, nisu poznati ni mehanizmi stručne, psihološke, bezbednosne i kontraobaveštajne  provere najbližih predsednikovih saradnika. Opšte je uverenje javnosti da  ti kriterijumi i mehanizmi postoje, da su vrlo visoki i vrlo profesionalni.

 

He awoke and wanted Mars. (Philip K. Dick: We Can Remember It for You Wholesale)

Mitovi počivaju na činjenici da vreme i od najvećeg očaja napravi zanimljive priče. Sa protokom godina stvari koje su nam događale poprime tu patinu mita, kao što i starost i trulost gradova deluje privlačno. Odnosimo se sa mešavinom strahopoštovanja i divljenja prema Haussmannovom Parizu i viktorijanskim kućicama na tragovima bivše Imperije između ostalog i zato što imaju tu sreću da ono što ih je proizvelo nije sada i ovde.

Isti taj fenomen postoji i na ličnom planu. Nigde nisam bio nesrećniji i utučeniji nego za svoje četiri godine u Beču, a sada kad pomislim na Beč asocijacije su mi Maroni, Glühwein, sneg u okićenom i ukrašenom decembru, krugovi tramvaja jedinice i dvojke oko Ringstrasse uz gledanje ljudi, ukrasa i istog tog snega, pogled na Hofburg kada se sa Grabena skrene na Michaelerplatz, i, možda pre nego bilo šta drugo, most preko Dunavskog kanala koji me je vodio do kraja grada u kojem sam stanovao, most zvani Aspernbrücke.

Kraj leta.

Depresivno doba..odkad znam za sebe.

I to ne u onom, na prvu loptu, smislu

još jedan prođe dan...ode život i tajrad...

 

Poslednjih nekoliko dana izvesne novine su pune naslova u kojima se Ratko Mladić poziva da izvrši samoubistvo. Uporedo sa pozivima zvaničnika da se preda i da se time Srbija oslobodi daljih uslovljavanja vezanih za evropske integracije odjekuju i oni suprotni glasovi koji ga zaklinju da se nipošto ne predaje. To, da ima dosta ljudi koji smatraju da je bolje biti na slobodi, pa makar se i kriti, nego u zatvoru - to mi, nekako, deluje normalno. Ko bi još reklamirao odlazak u zatvor. Koliko se sećam to je radio samo Vojislav Šešelj.

Ne ulazim, medjutim, ovde ni u kakve

Brian Stoneman je bio moj prijatelj i vrhunski ptičar. Odrastao u londonskom East Endu, govorio je teško razumljivim kokni akcentom. Školu je napustio sa 16 i zaposlio se u fabrici, koja će mu kasnije doći glave. Kada se sa oko 50 godina penzionisao, lekari su mu zbog azbesta u plućima davali svega dve godine života. Ipak, Brian se preselio u Tursku, gde je kupio nedovršenu

Da, ponekad se ono najlepše