GOVORI: Svetozar Zrilić

TEKST: albicilla

Naš brod je bio ledolomac od 86 metara, M/V Polar Star, sa duplim koritom i maksimalnom brzinom od 14 čvorova. Star je oko 20 godina i dugo je za švedske vlasti lomio led po Baltiku, a posle ga je kupila kanadska kompanija koja se bavi eko-turizmom. Kada je na Severnoj polulopti leto, on obilazi Arktik, Beringov moreuz, itd., a kada tamo dolazi jesen, oglase na sajtu ture od po 10, 12, 15 dana gde se gosti smenjuju sve dok ne stignu do Ušuaje.

Kada je na Južnoj hemisferi leto on tamo odradi određen broj tura za Antarktik. Recimo tura na koju sam ja išao, obilazak Antarktičkog poluostrva, najsevernijeg dela Antarktika, ili se ide do ostrva Južna Džordžija... Imaju 5-6 različitih tura koje u tom području rade.

Mislila sam da napišem dugačak uvodni tekst. Umesto toga jedan zbrkani post o svemu i svačemu. Vrzmalo mi se svašta po glavi, od plakata za najavljenu DIZEL žurku sa sve Ivanom Gavrilovićem, preko prošlogodišnjeg naziva (opet) žurke '93. forever, pa onda  FB grupe koja objašnjava klincima da devedesete nisu bile cool ( ima  kome i to mora da se objašnjava?!),

Kada sam pre nešto manje od dve godine bio u Kirgistanu, ova zemlja je uveliko smatrana za "lidera u regionu", vlast je bila ubeđena

A city ecosystem is composed of physical-economic-ethical processes active at a given time within a city and its close dependencies. (Jane Jacobs)

Postoji mnogo razloga zbog kojih ljudi žive u velikim gradovima. Jedan od njih je mogućnost da se izgrade oaze privatnog u pustinji javnog.

U selima i manjim gradovima ta granica je izbrisana. Malo šta možete uraditi a da vaše komšije toga ne postanu svesne istog trenutka. Isto tako, malo šta je do te mere javno da bi bilo obezličeno, lišeno privatne dimenzije. U gradovima, međutim, možete se sakriti u svoj stan i biti anonimni, i bar donekle je stvar izbora kada i koliko često će se izlaziti iz zašuškanosti koju pruža privatnost. Osim toga, postoje i međuvarijante, javni prostori koji na neki način pružaju priliku za neposrednijom komunikacijom u okviru velike gradske celine – trgovi, mali parkovi, bašte restorana i slična mesta podsećaju nas da su gradovi, pre nego što su postali konglomerat administrativnih jedinica, bili niz spojenih komšiluka.

Jedna od karakteristika koje Havanu za posetioce čine tako zanimljivom i pitoresknom jeste što se socijalni život komšiluka vrlo često odigrava na krovovima. Ravni krovovi su multinamenski prostori: na njima se suši veš, šetaju psi, ali i razgovara, igraju domine, deca trčkaraju, komšinica šiša svoju prijateljicu, jede se, pije se, puše se cigare…

Male stvari me često oduševe, a velike ne toliko često...  Možda male često ističem jer velikih i nema toliko, ali ovo što je hrvatski portal www.index.hr uradio je ogromna stvar i potpuno sam ostao bez teksta.

Naime, najposećeniji hrvatski Websajt je brendirao svoju naslovnu stranu sa srpskom zastavom, koristio ćiriliću i ispromovisao poruku "indeks uz komšije". Uz to tu je i slovenačka zastava i poruka na slovenačkom jer danas igramo fudbal i mi i Slovenci. Portal koji je svojim objektivnim pristupom zaslužio da ga veliki broj ljudi

O pedalanju indonežanskim i maležanskim Borneom, o ekološkoj katastrofi koja se dešava na ostrvu, o starosedeocima koji su u ne tako davnoj prošlosti bili lovci na glave, o njihovom tradicionalnom načinu života u takozvanim dugačkim kućama, o oranguntanima koji žive jedino ovde, o nekim dobrim ljudima...

*
„Vi ste novinar!", uzviknula je mlada devojka u maležanskoj ambasadi u Džakarti gledajući kopiju moje novinarske legitimacije. Lažne. Zapravo, legitimacija je prava ali ja nisam novinar. Nju mi je napravio prijatelj koji je imao svoje novine u Mađarskoj. I sam iskusan putnik, predložio mi je da odštampam legitimaciju, da je plastificiram i prema potrebi pokažem na ulazima u neke značajne kulturno-istorijske objekte, pošto ponekad novinari ne plaćaju karte. Imala sam je već više od godinu dana prikačenu kao dži-peg fajl u nekom mejlu, ali tek sada sam je odštampala, uradivši kako mi je rekao. Rešila sam da priložim sva moguća dokumenata kako bi mi odobrili vizu.

Ostaće zabeleženo da je 18. februara 2008. godine sajt B92.net posetilo 350 220 jedinstvenih posetilaca koji su otvorili 2,330,281 stranicu sajta (statcounter.com). Ovim je apsolutni rekord iz 2007. godine nadmašen preko 100%. B92.net je funkcionisao sa malim poteškoćama ali je sadržaj sajta 24h bio dostupan našim posetiocima. Zahvaljujemo vam se na strpljenju i poverenju.

--------sledi saopštenje objavljeno 18. februara u 15:37h ----------------------

Danas do 15h sajt B92.net posetilo je 200 000 jedinstvenih posetilaca koji su otvorili preko 1 300 000

Pokušao sam da se prisetim svih mogućih statističkih metoda, tehnika i postupaka, od onih jednostavnijih kao što su mod, medijan, aritmetička sredina, raspon varijacije, kvartilno odstupanje, standardna devijacija, T skala, C skala, Stanine skala, pa do složenijih kao što su Pearsonov ili point-biserijski ili tetrahorički koeficijenti korelacije, zatim koeficijent kontigencije, analiza varijanse i kovarijanse, ali nisam ni naslutio odgovor. Čak sam posumnjao da je primenjena metoda multipla multivarijacione regresione analize, koju je u svom doktoratu na nadaleko čuvenom Megatrendu, koristio jedan od ministara aktuelne vlade. Doduše, u toj disertaciji ostalo je nejasno kako je doktorand rešio problem heteroskedastičnosti ukoliko je narušena pretpostavka o nepromenjivosti varijanse slučajnih varijabli u linearnom regresijskom modelu, ali to sada nije tema. Negde u medijima sam zapazio naslov: Konova matematika, pa sam i nju pažljivo proučio.

Ipak, nisam uspeo da dođem do odgovora na pitanje: Kojom je metodom, tehnikom ili postupkom struka iz kriznog štaba došla do zaključka da su penzioneri i ostali 65+, koji već više od mesec dana čame u kućnoj izolaciji, bezbedniji ako se šetaju utorkom, petkom i nedeljom, a ne ponedeljkom, sredom i subotom ili četvrtkom. Nadalje, kojom je metodom utvrđena bezbedna distanca za šetnju promera 600 m od stana ili kuće?

"Knock, knock, knocking on the heavens door", reče dobra duša i zaplaka se kada se vrata ni nakon druge strofe ne otvoriše. Sve što su je učili da treba i ne treba, sve je poštovala, sve je radila baš kako treba. Uvek je prvo išao temelj, zidovi, pa krov. Nije imala oči ponosite, jezik joj nije bio lažljiv, ruke nisu prolivale krv, osim kokošiju, srce joj nikada nije kovalo zle misli, noge nisu trčale na zlo, nikada nije svedočila lažno,

Školarine su ionako za ogromnu većinu srpske populacije previsoke. Na tu činjenicu se sada pridodaje i vest da nekolicina fakulteta na Beogradskom univerzitetu zahteva povećanje školarina, neki više, neki još više. Ova vest se nekako neprimetno provlači kroz gungulu predizborne vike, idiličnih spotova iz kojih cure med i mleko... I te kako je vredi apostrofirati ! Jer ona niti je u duhu vremena obeleženog velikom ekonomskom krizom, niti je u duhu onih tako čestih izjava da treba povećati procenat visokoobrazovanih građana.

Zaraditi desetine milona dolara u fudbalu i nije neki napor. Dovoljno je da makar malo natopite dres.
Sigurno znate kako da zaradite 1 milion USD organizacijom jazz festivala. Naravno, neophodno je da uložite 2 miliona USD. Da ne bi bili preveliki mazohisti potrebna vam je i pomoć njegovog visočanstva - sponzora. Najlepši

(Juče)

Baš žučna rasprava na poslu.. Ume to kod nas da bude. Puna kancelarija mladog i vatrenog sveta. ;) Što više posla, to smo raspoloženiji za diskusije. A različiti... različitiji teško da možemo biti.

Ma nećete verovati! Ali imam link, ko izdrži do kraja. Nešto trčkara osoba x po infostudu u potrazi za poslom, i javne mi, ups twittne mi oglas. Au. Elem idemo redom, mesto za koje se aplicira ima ovkav opis

Rukovodilac funkcije marketinga i prodaje

Beograd

 

Uf nije loše, a? A gde to ima? Pa ovde, kakodane, evo slička.

Mali vranci, foto Maciej Szymanski

Zavod za zaštitu prirode je odredio prethodnu zaštitu savskih vrbaka, koja traje dok se ne završi procedura proglašenja novog zaštićenog prirodnog dobra. Ali, zašto ona još nije završena?

Davni decembar, mislim 2005, v Beogradu je res zelo mrzlo, kot bi rekli na sončni strani Alp, a meni zvoni telefon: jedan engleski ptičar je po prvi put u gradu i interesuje se za neke ovdašnje ptičje specijalitete. S druge strane, mali vranac je u Evropi toliko usko lokalizovana vrsta da uvek nalazi svoje mesto u spiskovima 10 najboljih pernatih znamenitosti u aranžmanima ekoturističkih agencija koje svoje goste dovode na Balkan.

Ej, ceo dan sam nešto gnjecava i na ivici suza, a nemam konkretan razlog. Ma šta na ivici?! U neko doba sam izašla iz kancelarije, sela u kola i rasplakala se. A nije mi bilo lakše, samo sam morala da popravljam šminku i pravim se da mi je nešto upalo u oko.
Na povratku s posla opet me uhvatila ta nepodnošljiva tuga. I stanem negde na Banstolu, izađem iz kola i onako, samo sam stajala i gledala nizbrdo. I disala duboko da se smirim.
Došla kući kao da na leđima nosim teret od hiljadu kila. Ma znaš ono kad ti neki grč stisne grlo i nema šanse da progovoriš. Ovi moji znaju