Жена и ја смо протеклог викенда били два дана у Гучи и било нам је баш забавно. Ви Срби кад се намерачите заиста умете да организујете предивну журку! Кад смо вратили у Београд били смо још увек задивљени вашим гостопримством и везаношћу за своје корене као и са чињеницом да смо успели да преживимо тоне изврсне и укусне хране, стотине литара пива, гужву и музику која је свирала целе ноћи. И још смо после свега били прилично живахни. Једва чекамо следећи август и нову посету овом фестивалу.

Priča prva, stiskavac: 

Angie i crveni džemper

U tunelu usred mraka i taj repertoar. Tiše pevajte, probudićete vozača - Ahhaahahahaha!
Stignemo mi na taj Zlatibor (Zlatibore, naše more!), a ono kiša, a ono ladno, a ono jes maj al još krpe snega na sve strane...
Smrzli se ko grlice i sad se tu nešto šunjamo oko tih bungalova, sve kao gledamo kad će veče da neko zaspi pa da ga mažemo kaladontom ili kremom za cipele. Da radimo nešto korisno i zabavno, jebiga.
Cimne me Mikica (svi smo bili u nju zatreskani, bar nedelju dana, i uglavnom grupno) u stranu. I tu ti dobijem prvi vajldkard u životu: Usedamžurkakodnasusobi! Psssst!
Vau!
VAU!
VAU! 

Do pet nekako i prolazi vreme. A Onda milimilimiliiiii... Sat prođe al minut nikad!

Moja predstojeća izložba slika zvaće se POREKLO SVETA. Zašto, zbog čega...evo vam objašnjenje:

Ako osnovne jedinice našeg komuniciranja - rečenice jelte - čine iskre naše duše, onda mantra čini plamen. Odakle iskre lete.

Svaka rečenica teži da bude mantra.

Jer dok se iskre, minijaturne zvezde padalice, gase onoliko brzo koliko jarko svetle - plamen se oseća stalno.

I ako bismo mogli da otkinemo deo naše duše, verovatno bi voleli da mu nešto ovako kažemo... ili da on nama kaže...

  ... something ...

Pre nešto više od mesec dana pisala sam na blogu o tome kako su crnogorske Vijesti „prenele" moj tekst iz Borbe, odnosno sa sajta Peščanika.

U međuvremenu se događalo sledeće: Željko Ivanović, direktor Vijesti, odgovorio je na moje pismo manirom starog lisca, a to znači da je ignorisao činjenice pokušavši istovremeno da mi podiđe hvaljenjem teksta i upućivanjem u običaje prenošenja tekstova sa drugih medija, žalopojkama o problemima prelamanja tekstova na internetu, naglašavanjem da su Vijesti koncepcijski nekako najbliže baš Peščaniku, ponudom da ipak Vijesti meni uplate honorar, pa da ja onda pokažem svoj humanizam i sama uplatim donaciju za film o Zoranu Đinđiću - ne može on to tako, kao po kazni, ipak je sa Đinđićem bio prijatelj, a Vijesti će svakako naći način da svojevoljno podrže taj projekat... Odgovorila sam najavom da ću poslati preporučeno pismo glavnom i odgovornom uredniku Vijesti Ljubiši Mitroviću, rekavši da očekujem da to pismo bude u Vijestima objavljeno kao moja reakcija. To sam potom i učinila, poslavši isto pismo Ljubiši Mitroviću i u vidu attachmenta uz mail.

Lično mi se od tada nisu obratili ni jedan ni drugi. Stigla je samo potvrda od pošte da je preporučeno pismo uručeno 15. maja 2009.

Juče u internet-pretraživač ubacim „Jelena Gall" i „Vijesti" i izađe mi ovo:

Često se pitam kada je sve počelo. I tada, dok vrtim film, svog detinjstva, svatam da sam muzikom postao trajno zaražen u periodu izmedju 5-10 godine, kada sam odlazio s rodteljima kod svojih prijatelja i tamo slšao kako tata i njegova ekipa svira gitare. Bilo je tu pored gitara i manodlina, tamburica, kontrabasova, daira. Sviralo se sve i svašta. Uglavnom bi se počelo s klasicima: The Beatles, Rolling Stones, The Animals etc, a kako je noć uzimala pod svoje pevale su se starogradske i sevdalinke. Nekoliko godina kasnije nekako se sve to raspalo, i nije više bilo muzike, niti je bilo

21-26. juli 2013.

Koliko mi nedostaju brda vidim tek kad skrenem na regionalni put za planinu Kao Jai. Puna četiri meseca gledala sam oko sebe ravničarske i mahom ogoljene pejzaže Kambodže, a ona retka brda, pa još obrasla džunglom koju nisu posekli ili spalili, ostala su mi nedostižna zbog straha od neeksplodiranih mina. Otuda je moja balkanska, brđanska duša toliko ushićena kao da krećem u kakvu ekspediciju na Himalajima.

~ Hajde da pričamo o slobodi.
- Zar opet?

Da je tenis kao sport npr. neka kompanija (a.d.), ovog vikenda bi mu vidno skočile akcije :) Ono što gledaoci najviše vole da gledaju u samim završnicama su sudari titana i pisanje istorije.
Prvo je žensko finale nije baš donelo bratoubilački rat između sestara Vilijams, ali jeste krunisanje mlađe: Serena je najtrofejnija na Gren Slemovima u Open eri!  Serena u svojoj drugoj inkarnaciji nema premca u ženskom tenisu, tako da je ovaj rekord visio već neko duže vreme, ali kako mu se Serena bližila, nekako je bivala sve opterećenija i nervoznija, a onda je pregorela u polufinalu US Opena 2015. portiv Roberte Vinči i posle toga može se reći da je nekako postala opuštenija na terenu (kao npr. Mari kada je postao otac), a pre toga je bila užasno loš gubitnik (level Željko Obradović), što opet možda ima i pozitivan uticaj na nepobedivost i ogromne uspehe. Sada se Sereni zalomilo da za rekordnu 23. GS titulu igra, ni manje ni više, nego baš protiv rođene sestre Venus, koja joj je na neki način i idol. Venus se krajem prošlog veka probila na vrh i sećam se priča da ima još talentovaniju mlađu sestru :) Njih dve su igrale finale ovde prethodni put, sada već, davne 2003. kada je Serena čudesno slavila. Ovo finale je ubedljivo najstarije žensko GS finale u istoriji - sledeće nedelje učesnice pune 72 godine (zbirno :)) Njih dve su poslenji put igrale u finalu GS na Vimbldonu 2008. a interesantno je da je tada i finale u muškoj konkurenciji bilo između sadašnjih finalista Nadala i Federera (ujedno i jedan od najboljih teniskih mečeva u istoriji)!

Fedal rekordni 9. put

Ovo je verovatno najveći meč u istoriji tenisa!

11. mart 2006.

                                                     * * *  

... Dan posle objave smrti Slobodana Miloševića, dnevni listovi su bili preplavljeni čituljama tugaljivog i ponositog sadržaja. Umrli vođa se veličao kao nacionalni junak, narodni heroj, veliki patriota, žrtva novog svetskog poretka... Ni pomena o njegovim zlodelima.

Ова, у наслову поменута реченица ми се све чешће мота по глави.Знам, рећи ћете и на неки начин  бити у праву, као и моја супруга са вама, да је то последица дугогодишњег седења по најомиљенијим местима у Срба, познатијим као биртије, бифеи на ћошку, крчме, кафане и остали ћумези. Али не, овог пута у своју одбрану позивам особље мог омиљеног објекта, не смем да вам кажем где се налази, одмах бисте знали који је.

Мала дигресија за боље разумевање следствујушћег текста :

Тог дана се, као много пута пре и после, окупила мала али одабрана скупина бивших, садашњих и будућих политичара, политиканата, успешних и неуспешних посленика народних, одборника, чланова градског Већа, чланова разних управних/надзорних одбора, кандидата за месне одборе, посланике и државне секретаре. Па и Министре, зашто да не?

Neću da imam četiri godine!!!

Hoću duduuuuuuuu!!!!!!!!!!!!!!

Jaoooo... nešto mi smeta.

Boli me  to . 

Kada će to proći?!

Zašto smeta i boli?! 

Mozak mi govori: hoću dudu, hoću dudu......hoću dudu...hoću dudu.... 

Hoću da imam  tri godine!

iz perspektive teološke antropologije

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Danas reč sloboda ima gotovo magičan odjek. Postala je čovekova najviša aspiracija, cilj svih društvenih i osobnih nastojanja, postala je simbolom čovekovog potpunog samoostvarenja. Pod samoostvarenjem se ovde podrazumeva, sa jedne strane, oslobođenost od brojnih robovanja i otuđenosti, a, sa druge pak strane, stanje čovekovog istinski ostvarenog samobitstva.[1]

Šta uistinu znači biti slobodan, kolika je zapravo ljudska sloboda, dali je ona apsolutna ili relativna i u kojoj meri sa obzirom na svoju sadašnju prirodu čovek zaista može biti slobodan? Možda je bolje pitanje postaviti ovako: Šta se podrazumeva pod mogućnošću izbora koje ljudsko biće poseduje i kolike su zapravo te mogućnosti? Pitanje slobode volje ljudskog bića uzročno je povezano sa egzistencijalnim prilikama u kome se ono rađa, i živi. Drugim rečima, nije ni moguće govoriti o čovekovoj slobodnoj volji bez evaluiranja objektivnih okolnosti koje ga uslovljavaju.

Oltar u Katedrali Svetog Bava u Gentu smatra se najčešće kradenim umetničkim delom na svetu. Od kada ga je 1432. godine završio Jan van Ajk, ovo monumentalno delo je nestajalo, kradeno u tri rata, paljeno, rasklapano, kopirano, falsifikovano, krijumčareno, prodavano na crno, prebojadisano, cenzorisano, sakrivano, vraćano kao ratna reparacija, umalo razneseno, otkupljivano. Napadali su ga rušitelji ikona, oduzimali za Napoleona i Hitlera, hvalili Luvr i Pruski kralj, oštećivali konzervatori, sakrivali u podrumima zamkova i tajnim rudnicima soli, koristili kao sredstvo diplomatskih nagodbi, spasavali Austrijski dvostruki agenti. Kradeno je sveukupno 13 puta. Sve to doprinelo je stvaranju fame o najtraženijem i najžrtvovanijem umetničkom delu. Ako nije najuticajnije umetnilko delo na svetu, onda je verovatno najznačajnije u istoriji krađa umetnina.