Piše: Boban Stojanović  

Veoma često se pitam, kako je moguće da smo u eri obeležavanja svakojakih praznika: državnih, međunarodnih, verskih, važnih i nevažnih, propustili da u kalendar istih unesemo i 27.jun - Dan ponosa?

Nije to samo reda radi. Još manje radi demokratije ili poštovanja ljudskih prava. Sama činjenica da jedno društvo u kalendar svojih događaja neskriveno uvrsti dan posvećen pravima gej osoba potvrđivala bi to sama za sebe.

Tek da podsetim: 27.juna počele su velike, višednevne demonstracije za prava gej osoba. Rezignirani neprestanim nasiljem od strane policije, američki homoseksualci, lezbejke i tranvestiti podigli su svoj glas. Ali, ova je priča imala dve jasne strane: nasilje i njegove žrtve. Ova borba traje i danas paralelno donoseći poštovanje prava i odnoseći ljudske živote.

U Srbiji homofobija nije samo mržnja, nije još jedna fobija sa precizno i jasno određenim granicama u kojima deluje. Homofobija u Srbiji nije netrpljejivost usmerena prema jednoj grupi ljudi, prema jednoj zajednici ili nekom određenom kulturnom obrascu. Homofobija u Srbiji je deo opšte, političke, kulturne klime, koja neprestano produkuje neprijatelje kako bi sačuvala privid ispravnosti, zajedništva, kolektiviteta, ali i sebe pokušala da predstavi kao ispravnu i zdravu. Ovakva postavka ne odražava se samo na pripadnike gej zajednice, ona se reflektuje i na one koji nisu pripadnici pomenute zajednice – ovdašnja homofobija je mesto iskazivanja opšte mržnje prema svima sa kojima se ne slažemo, prema svima koje ne uvažavamo, i što je najgore, prema svima sa kojima želimo da se politički obračunamo. Uperiti prst u nekog i nazvati ga homoseksualcem (ili koristeći čitav spektar izraza, kako god vam volja), efektno je sredstvo diskvalifikacije, išćlanjivanja iz zajednice, činjenja te osobe nepodobnom. Homofobija je neizostavni i sastavni deo antievropskih tendencija, koja razvoja društva i njegov izlazak iz patrijarhalnih matrica proglašava neprihvatljivim.

Urednik muzičkog fanzina ''Oprem dobro'' koji najduže neprekidno izlazi na ovim našim prostorima, (od septembra 1986, objavljeno 103 broja) dao je zanimljiv intervju  za ''Priče sa Dexijem''...

 

 

Čitam, evo, nacrt novog Zakona o nacionalnim parkovima, pa se pitam, gde su autori išli u školu, ako su se uopšte školovali – i to je, po njih, povoljnije od dva moguća pitanja. Druga opcija je: s kim su u talu i s kakvom nakanom ovu sramotu sročili? Kako ne znam odgovor, a po prirodi sam optimista, ponadaću se da su, kao i 90% državnog nam aparata, neobrazovani iz oblasti kojom se bave.

Kao sto ima deo mog srca koji je Pongo zauvek zauzeo za sebe, tako se sada stvorio deo koji kuca ritmom Penanga i Malezije, i koji nece svoje mesto prepustiti nicemu drugom. Nema veze, veliko je srce, tu moze svasta stati. A ima vala svega. Od divnih ljudi, preko prelepe prirode, misticnosti religioznih mesavina, pa sve do osecaja opustenosti i uzivanja na svakom koraku. Ima tu i nervoze oko nerazumevanja poimanja nacina zivota po lokalnom stilu, ali kao sto sam jednom davno rekao - ja sam ovde stranac koji treba da se prilagodi stranoj (za mene) zemlji, a ne oni meni.

Za sve naše poslanike - ovo je laptop, iliti notebook računar. Računar = kompjuter (computer). Mislim, ako ga nisu videli pre, da im olakšam poslaničke dane i informišem ih.

               Moj dragi gost ovog puta je stefan.hauzer:

                Danas sam čuo lošu vest. Nije da je to ovde neka novost, ali ova je drugačija.