... oči bile veće - Dva ženska boksera neuparene kategorije na temu nameštanja da bi nam selfiji što bolje uspeli.

Evolucija pamti!

Dobro, ne pamti baš evolucija, naravno, ona je proces, ali pomaže, i uglavnom neumorno, iako ume i da se umori, da što bolji primerci idu dalje u svetlu budućnost. Možemo da posmatramo evoluciju i kao kompozitora, dirigenta, ... ali to ovom prilikom nije bitno, objekat evolucije je i moj objekat, i to je primerak u grupi, tj grupa sa primercima, izvođači u orkestru, orkestar. Iako dotičnom i sam pripadam, tj objektu.

Pomalo nefer, i ne baš socijalistički, zar ne, favorizovati one i ono koji već imaju. U ab ovo maniru zamalo da se negde na blogu pre neki dan uključim na temu slojevitosti političko-ekonomskih opredeljenja počevši, tako, od pametne (tuđe, naravno), osnovne ravni, pre nego što na nju nešto posadimo, da su konzervativci oni što nisu progressives, ali bolje da se nisam uključivao pošto bih evo već ovde insistirao da je evolucija i konzervativna i progresivna, a pre svega preterano kontekstualna u toj mešavini, tj često se poziva na mudrost „može biti ali ne mora da znači", iako kažemo kako je prava reč co-evolution, a ne evolution. Jedna opšta zbrka...

Vraćam se juče kući. Na Zelenom vencu naroda k'o na Gazimestanu  daleko bilo.. Raspoloženje veselo. Autobusa nema. Gladna sam. Studenti blokirali Brankov most.. studenti ispred Vlade..  Kod kuće me čeka malo dete. Nema autobusa ni u perspektivi. Burek iz roze pekare za 3N će  biti gomila kora i prohlađene masti.

ili jedan dosta konfuzan post o nečemu što me izrazito nervira celog života.

Bilo je to na dan poslednjeg koncerta D. Rundeka u Beogradu kada sam, neznajući da to činim, prestala da pišem. Stajala sam ispred Doma Omladine, malo je kišilo. Pored mene stajao je P. Brajović. Pričao mi je o štetnosti duvana. Ja sam njemu govorila o blogu koji nameravam da napišem. Ne sećam se tačno kako su se te dve teme povezale ali da, bilo je neke veze... On meni o tom zlu koje unosim u sebe, a ja njemu o dugovečnosti (to je trebalo da bude tema tog mog bloga).

- Bojim se samo da sam povukla gen na žensku očevu liniju. Imala sam dve stogodišnjakinje u porodici.

Hvala sto si ga postavio na blog! Hej, čoveče, preporuka samo tak'a!!! Ovo je divan blog.Za tebe! Hvala! Divno! Nadahnuto! Kako lepo pises! Zavidim ti! Moji omiljeni, bravo! Prva!Prvi! Neobichno, iznenadjujuco. Divno! Divno je kako ti stoje u sećanju te divne reci ! Hvala ti, obozavam cvece. Ne znam kako bi po tebi trebalo da izgleda najlepša priča za Nju.... meni je i ova gotovo previše... dotakla je moju tačku topljenja, već na petom redu. Hvala za priču.:). Ne da si napisala, svaka čast! Kao i uvek, zanimljiv tekst. Samo da dam preporuku dok nisu navalili slatkisi, cokoladice,

Au grand jamais

Suis-je parfois fragile ?
Ai-je vraiment le choix ?
M'arriverait-il d'être à cran tout bas ?
Pensai-je à la mort
Pour en fin arrêter
D'être si fort, sais-je au moins pleurer ?

Refrain :
Non jamais au grand jamais
Regardez, est-ce que je tremble ?
Non jamais, plutôt crever
Que laisser la vie me descendre.
Non jamais, jamais
Au grand jamais.

Cèderai-je dans mes bras
La place de ma guitare
A une bague au doigt
Ou à ces filles d'un soir ?
Suis-je d'effroi glaçé

Zena me zove na posao pre par dana i kaze: "Spiridone, moramo da razgovaramo." "Jel, sve u redu sa klincima?", pitam panicno ocekujuci da pocne da cita tekst sa zahtevom za otkupninu. "Jest, ali nasa dadilja Vlatka - nasa dadilja - ta zmijurina koja se vesto izigrava nevinasce."
"Sta je sa njom, da gluperda nije opet razbila nesto iz naseg "Villeroy Boch" servisa?"
" Pise blog o nama " monotono ce glas sa druge strane, kao da dopire iz katakombe. "O svemu sto je kod nas dozivela proteklih godina."

By Julia Vorobiova

Ne znam da li sam ocekivala da ce biti bolje ili gore. Valjda, nije moglo biti drugacije kad za izbornu kampaniju je bio iskoriscen i administrativni i sportski i popularni resurs - svi su navijali za Ujedinjenu Rusiju, ili Partiju Putina.

Takodje, bila je 'dobro' sprovedena reforma izbornog zakona koju je odobrio Parlament (gde su vecina clani putinske partije): ukinuta je bila opcija da glasujes prtiv svih partija, ukinut je ranije neophodan ukupan broj glasaca da izadju na izbori i povecena je granica za ulaz u Parlament sa 5 na 7 odsto za partiju. I jos nesto: glasovi za partije koje nisu prosle granicu 7% ce biti proporcionalno podeljeni medju partijama-pobednicama...

 Pre nego što pređem na pravu temu ovog bloga, mislim da je korisno da malo obnovimo znanje iz istorije Dubrovnika, kako bi imali potpuniju sliku kulturnih i političkih okolnosti i ambijenta koji je tamo preovladavao sredinom i krajem XIX veka.  Mnogima će, zato, prvih nekoliko paragrafa ovog teksta biti suvišni ili dosadni,

Zabrinjavajuće je i opominjuće, što se par desetina pripadnika ovih grupacija okupila najpre ispred novosadske Saborne crkve odakle su klicali Ratku Mladiću ─ kasnije i u dvorištu Doma vojske Srbije odakle su, uz nacistički pozdrav ("Zig hajl") pripadnike nenasilnog antifašističkog skupa najpre fotografisali a potom ih zasuli kamenicama. Nakon (neblagovremene) intervencije policije skup je ipak okončan bez ozbiljnijih posledica.  

Ipak, nameću se pitanja:

─ Ko bi bio odgovoran da je došlo težih posledica?!

─ Kako je moguće da neonacisti napadnu građane iz objekta koji pripada Vojsci Srbije?! 

Situacija je još uvek pod kontrolom. Skoro. Mada klizi ka izmicanju. Broj mimoprolazećih sarađuje sa količinom ukrasa i dekora različitog karaktera, u cilju približavanja našeg stana prometnijoj železničkoj stanici. Fale samo potrebni. Žmu. Koji je već tri puta pomerio vreme svog prikazivanja u toplom domu.

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

Ovo je dan kad i ja verujem u dragog boga i njegove nebeske saradnike, zahvaljujući im se do atmosferskog omotača što su me se konačno setili i, u saradnji sa laičkim prosvetnim ministarstvima, proglasili kraj raspusta i početak škole. Aman više ako je za vajdu i raspusta i raspuštanja bez granica, izgibo'... Konačno su jutros zazvonili satovi ujutru i naš mlađi par mladunaca je, uz očekivano roptanje i zvocanje, otklipsao u hram nauke, umesto da spavaju do podne, doručkuju popodne, ručaju uveče i večeraju u zla doba rasterujući uboga bića iz mašte. Još samo da prinesem žrtve i da nekako umilostivim bilo kog boga koje god vere da otvori fakultete, pa da i Prestolonaslednik počne da leže pre jutra i već jednom prestane da spava u dnevnoj sobi. Koja mu omogućava da se neprimetno ušunjava u našu stambenu jedinicu, ne polažući račune bunovnim roditeljima o tome gde je zjačio do zla doba. O zašto da ni ne govorim.

Dan peti.

U crno sam se zavila, klima mi je mrela. Naravno, usred letnjih najava vremena koje zvuče kao da živimo u Africi, neće valjda da crkava zimi kad mi nije potrebna. A, naći majstora klimatistu je teže nego napipati kardiologa da vam obavi kućnu operaciju na otvorenom srcu. Polovina njih juri kao besna naokolo, a kusur je otišao na more, briga njih što klime kao muve umiru kad im vreme nije.

Ovih dana baš nešto razmišljam kako mi je ovaj naš blog nasušni, blog b92,  postao dosadan.  Nit šta čovek  interesantno, a da ne pominjem provokativno, ima da pročita, niti da komentariše. Svaka čast, naravno, najaktivnijim VIP i prostim  blogerima, a još više upornim komentatorima, moderaciji, logistici i urednici. Ipak,  ne znam šta da kažem. Ne bih da nekoga uvredim, a moram biti iskren. Nekako mi se čini da je sve to, u poslednje vreme,  postalo dosadno. Bio  sam ubeđen da je to zbog ove blogovske  beline, a onda su mi naučnici, a ko bi drugi, otvorili oči.