Protestujem zbog insinuacija da su E Novine i Nova Srpska Politička Misao isti. Znam, reći ćete vi, da se na oba mesta okupljaju istomišljenici koji samo ispoljavaju svoju mržnju prema onima koji drugačije razmišljaju, kako je i jednima i drugima glavni krivac za sve probleme u zemlji RTV B92, sa posebnim akcentom na blog, kako se na oba portala puštaju samo komentari istomišljenika, kako je i jednima i drugima primitivizam glavno oružje.

       Azija ima ukupno 48 zemalja i čak sedam od tih zemalja su na listi 10 najmnogoljudnijih zemalja na svetu, te ne čudi da odatle potiče nebrojeno mnogo plesnih stilova. U novembru sam prisustvovala neobičnom plesnom koncertu, gde sam videla 16 plesova koji su direktno poreklom iz Azije ili su nastali pod njenim uticajem, a izvelo ih je 43 izvođača iz 10 plesnih škola! Na koncert sam povela osmogodišnjeg sina koji je sa zadovoljstvom uskočio umesto sekice (koja me klasično tinejdžerski otkačila:)

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

Ovo je definitivno potonje izdanje DUP PUB-a u formatu kakvim ste ga navikli čujati . Ova traka je posebno posvećena Bojanu, Pajketu i naravno SerČeru.

Ostalima - ulaz džabe, a izlaz kad nas izbace ;P 

 Prečica za jug    

dok stope tope put, ja prekrajam kraj prečicom za jug....  

... sećam se kako sam pre dve  godine (al leti vreme, boktemazo) nešto zaređala pa  išla baš često, pa kako sam (dobro, to jeste davno, seže u prošli vek) živela na limanu, u musićevoj, u maksima gorkog...  i neke sive toyote corole  koju dan danas ne mogu da prežalim (to se nikad nije kvarilo) i jednog nemačkog ovčara, koji nije bio običan ovčar nego jedna ličnost neverovatnih karakternih osobina. živeo je sa mnom, odlično sam ga znala. 

ustvari, uvek me u'vati emocija (razne emocije) kada idem u novi sad, a ni bližeg grada ni brže za stići ni jednostavnije za biti (u njemu) a ja i posle trista godina od kako ne živim tamo imam neku čudnu vrstu nepotrebne  nostalgije  i osećanja kao da je sve  to toliko daleko, da je umelo da mi se učini da je bliže - recimo - kosovo.  a stvarno nije bliže.. ni u kom smislu.

Poslednji blog na www.kikeri.rs posvećen je web marketingu. Tu se ja žalim, durim i trupkam nogicama što od nedavno, po prirodi posla, moram da vodim računa o usmeravanju svačije pažnje na ono što blogeri okupljeni u klikere rade.  

A onda se, medju komentatorima ponovo našao jedan (ako vas interesuje ko, pogledajte) koji mi je dao ono što mi treba... zgodna objašnjenja na pitanje:

 Imate li neki recept kako da se u toj šumi laži prepozna PRAVA STVAR?

 "Pitanje

24. juli 2013.

Pre dve godine, na današnji dan, utovarila sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu. Tamo sam se srela sa tadašnjim partnerom, skoro potpunim strancem kog sam upoznala nedavno, tražeći saputnika za put oko sveta. Tako je počela moja najveća životna avantura.

Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku

Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану. 

Јапан напао Кореју, Кину, а затим и Америку из чистог мира, да прошири своју територију. Американци се опоравили од тог напада и затим окупирали Јапан бацајући притом две атомске бомбе да "уразуме" Јапанце који никако нису хтели да се предају. Након тога помогли Јапану да обнови земљу и постане либерална демократија и друга највећа економија света. Отада савезници.

То би отприлике било оно што се може "извући испред заграде" као неко опште знање Западњака (у најширем могућем смислу) о рату на Пацифику. Истина, понеки знају и више, али процес самоучења о Јапану и о Истоку уопште често води у други екстрем где се све јапанско уздиже, а Западно изврће руглу, што је опет ништа више него суштинско неразумевање ствари. Тако да за релативно мали број људи остаје оно чувено питање "(т)ко је поћео рат?" (и зашто).

Један јапански контраадмирал је, укопан дубоко у чувени камен звани Иво-ђима написао једно писмо, упућено ни мање ни више него тадашњем председнику Америке и понудио један сасвим другачији наратив, једно изузетно концизно виђење тадашњег света из угла једног разочараног Источњака. Писмо је превео један други јапанац рођен на Хавајима и оно је нађено у обе своје верзије кад су Американци коначно освојили камен, а завршило је у архиви Морнаричке академије САД у Анаполису. Касније је објављено и у књизи  Џона Толанда The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire, 1936-1945 (Modern Library War), а сад, како то већ бива - кружи интернетом.

Odisej i Ahilej. Cipras i Varufakis.

o jednom čoveku* i jednoj ženi 

*ako vam bude

dosadno

oljuštite pomorandžu

i namignite mu

možda posavetujte

koji cvet da kupi

Suvenir 

dobro nam došli

Osećam potrebu da vratim dug Draganu Đilasu. Bilo je to ovako.

Vreme: negde oko početka poslednje decenije prošlog veka. Ja sam još studirao, Dragan Đilas je radio. Odnosno, imao je zvanje studenta-prodekana na fakultetu na kome sam studirao, Mašinskom. U dekanatu su izmenili uslove upisa u narednu godinu nakon što je ispitni rok već prošao. Tada sam još bio nezreo i nisam shvatao da sam sam kriv što sam knapirao uslov. Osećao sam se pogođen nepravdom. Pomislio sam kako se ona može ispraviti kroz institucije sistema (kao što rekoh, bio sam nezreo), i tako sam se obreo