не могу другове. све може али то... 

by RPS, Sarajevo

(Onima koji nerado pišu na engleskom, a žele učestvovati u diskusiji: autor također govori i srpski/bosanski/hrvatski)

The Amish keep showing up in the most unusual places, like a discussion on a B92 blog in Serbia. Usually these reports focus on the most obvious aspects of their community, like their distinctive dress or lack of technology. I have always found them to be fascinating and I guess I am more than a casual observer of Amish communities. As a Mennonite Christian, we share a similar understanding of faith and a joint

Gost bloga: Pandovisia

Pandovisia - Girl From Facebook

Da li se prilikom upoznavanja preko neta težimo videti sa drugom osobom, ili sa sopstvenim odrazom u kompjuterskom ogledalu? Trebamo li sa chata preći na „pravu stvar", ili nam je noć uz miša i monitor prihvatljivija kao komfornije i svakako jefitnije rešenje? Da li je interaktivni odnos bolji od asinhronog, ili su samo lenjost i aseksualnost ti kojima nove tehnologije idu pod ruku? Iluzija garantovane privatnosti ima opuštajuće dejstvo na komunikaciju, medjutim dokazi ukazuju da na netu upravo nema privatnosti, i da se oni koji je tamo traže sakrivaju u pogrešnoj rupi.

"Ne verujem da će predsednik Milošević dobiti zasluženu Nobelovu nagradu. Tu nagradu, iako je zaslužio, neće dobiti, iz prostog razloga što voli svoj narod i državu. Sve dok Nobelovu nagradu dobija najsramnija organizacija, `Lekari bez granica`, a Pulicerovu nagradu najveći tvorci laži, ne verujem da će je dobiti oni koji su branili svoju zemlju i narod." - Ivica Dacic, 23. decembar, 1999.

"Nesumnjiv je doprinos Dačića u formiranju proevropske vlade i viznoj liberalizacij.Kad se pogleda njegov politički put, mogu da kažem da je Dačić najzad

Jonny Greenwood

Već dve godine planiram da odem na Cabo Verde da bih je čuo. Nalazio sam hiljadu opravdanja koji su me sprečili.  Sad je više nema.

Koliko takvih stvari propustimo u životu? I za svaku imamo opravdanje.

Cesaria Evora (1941-2011)

Novi Beograd slavi 62. rođendan.Izgradnju Novog Beograda započele  su omladinske radne brigade, iz svih krajeva Jugoslavije 11. aprila 1948.godine . Taj dan se uzima za nastanak Novog Beograda.

Nije mnogo ni star ali je zato mnogo napredovao i mnogo je lep.Za razliku od mnogih stvari koje su ljudi za toliko vremena uspeli stvoriti i brutalno uništiti , Novi Beograd je simbol nečega što je stalno raslo, napredovalo, razvijalo se i zato je ponos ne samo Beograda i Srbije već i šire.Svakog dana je napredovao u svakom pogledu, lep je , a bio bi još lepši kada bi se njegovi stanovnici odnosili lepše prema njemu. Ovo je prilika da ih na to pozovemo.

Na mestu gde je samo pre 62.godine bila  močvara i pustinja sa peskom,

 danas je moderan evropski grad.Novi Beograd  je dominantno visokourbana opština sa oko 300.000 stanovnika,preko 200 solitera, 600 velikih objekata i 86.000 stanova, 19 osnovnih škola, šest srednjih, dve više škole, tri fakulteta i sa najvećim Univerzitetskim gradom na Balkanu.

Govor episkopa Irineja i inicijativa da se konačno izvrši popis žrtava ratova 90-ih ali i 2.svetskog rata, su dve glavne poente ovog posta.

Danas je episkop Irinej u Novom Sadu progovorio o nečemu o čemu se SPC retko ili nikako nije izjašnjavala, a i kad se izjašnjavala ostavljala je utisak naklonjenosti jednoj strani. I kao što je to kod nas  uobičajeno, biće  pohvaljen od jednih i osuđen od drugih. Za jedne će biti konačno glas razuma iz SPC, a oni drugi će ga nazvati komunjarom.

Davno su svi narodi Evrope unutar sebe i u odnosima sa drugima rasčistili sa 2. svetskim ratom, popisali svoje žrtve, odali im i zajedno odaju dužnu poštu i po tom pitanju niti se dele niti svađaju. Jedino je u  Srbiji to i dalje izvor podela i svađa, a razlog je upravo što nije rasčistila sa samom sobom, pa ni popisala žrtve niti zna njihov broj. Još je veoma malo živih bivših četnika i partizana a neki od njih se više i ne sećaju na kojoj strani su bili. Međutim,

Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko, ovaj grad bi mogao bolje...
                                                                                                     EKV

Nasuprot svim predizbornim frazama ili pak otrcano-patetičnih floskula o Srpskoj Atini - u Novom Sadu danas, više čini se no ikad u njegovoj istoriji, tako upadljivo nedostaju prostori adekvatni za (alternativne) kulturne i društvene sadržaje.

Priča o Ani srednjeg roda.

Prošlog leta, u zadnjoj avliji mog strica Andre, često sam sretala čoveka sa belim kanistrom. »Božidar Babić, penzionisani učitelj«, rekao mi je pomenuti ljubazno, pružajući mi drugu, slobodnu ruku. Posle razmene samo srdačnih osmeha, jer nikako nisam mogla da se setim tog komšijskog lica, Božidar Babić, penzionisani učitelj je polako odlazio do česme i točio vodu, pažljivo bez prosipanja, u beli kanistar. Moji rođaci, shvativši

Ima tako dana, ustanu na levu nogu i sve ćopajući ripaju po slučajno izabranom ljudskom objektu, sve dok ne svane noć njihovog sledbenika ili se prosto umore i dozlogrde sami sebi. Tih i takvih dana na njihovu danju svetlost isplivava moje sukobljavanje sa takozvanim jednostavnim stvarima. Da se razumemo, jednostavne stvari zapravo ni ne postoje, to je prosto pokušaj prevare u cilju zatiranja samopouzdanja kod ljudskih jedinki. Mada može i grupno da radi. Baš tada se pokaže kako teorije zavera uopšte nisu teorije i da je sve to tako stvarno da stvarnije ne može biti, jedino što je maskirano u takvu tupavost da se onda ona nakalemi žrtvi, a zaverenik samo ručice trlja.

U Sloveniji se danas slavi Dan Rudolfa Majstra, slovenačkog generala kog ni jedna vlast volela nije zbog njegovih ljubavi. O njemu se malo priča, a i kad se priča bolje da se ćuti. Danas će na njegove spomenike biti stavljeni venci. Ali, ni jedan cvetić neće biti stavljen na grobove srpskih vojnika koji su poginuli za tuđu zemlju i tuđu slobodu, i to kada je Prvi svetski rat već završen. Na molbu i poziv generala Rudlofa Majstra. Ne samo da su zaboravljeni, nego su namerno zaboravljeni i namerno se prećutkuju. Ni u jednom članku koji danas bude u slovenačkim medijima objavljen, niko ih neće pomenuti. Ni jednom jedinom rečju. Neće ih pomenuti, niti ih se setiti ni Srbija.

Za njih zaboravljene, u njihovu slavu, danas ponavljam blog o slovenačkom generalu, Rudolfu Majstru. Onom koji je voleo Srbe...

 I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

ili RFZO protiv šestogodišnjeg Aleksandra, i pomoć za Teodoru

  Javnost i ovaj put treba da ustane na vreme, i bori se za mali i težak život Aleksandra Jovanovića koji neće dugo trajati bude li mu meru na dosadašnji način razrezivao RFZO. U zemlji u kojoj vlada bela kuga i u kojoj bi život svakog deteta morao da bude vredniji od papira i birokrata.

Javnost je jedina koja ovo dete može živim da sačuva i omogući mu život kakav do sada Aleksandar nije imao, život kakav svako dete zaslužuje. Bez bolesti.

Живљења

Kad se osvrnem u proslost, sto mi se cesto desava kad mi, kao sada, iz zvucnika cure rok-balade iz "sedamdesetih",  shvatam da, cesto, naginjem egzoticnim nacinima za resavanje problema.

Evo nekoliko primera, da vas pripremim za temu, ali ukratko...

U prvoj polovini "sezdesetih", kad sam bio u uzrastu u kome se sve zna, zalagao sam se za uvodjenje kapitalistickih metoda u socijalistickim uslovima, dozvoljavanje privatne inicijative, ukidanje zemljisnog maksimuma, svodjenje drzavnog uticaja u privredi samo na strogu poresku politiku i plemenito socijalno staranje.

Pocetkom